+381 66 24 20 20 Ponedeljak-Petak: 9 - 17 h office@advocate.rs
Utvrđivanje očinstva

Utvrđivanje očinstva

          Pitanje očinstva je regulisano Porodičnim zakonom Republike Srbije. Za razliku od materinstva koje je Porodičnim zakonom definisano na jedan način (majka deteta jeste žena koja ga je rodila), očinstvo je definisano na više načina. Tako prema Porodičnom zakonu:

1. ocem deteta koje je rođeno u braku smatra se muž majke deteta.
2. ocem deteta koje je rođeno u roku od 300 dana od dana prestanka braka smatra se muž majke deteta iz tog braka ako je brak prestao smrću muža i ako majka nije sklopila novi brak u tom roku.
3. ocem deteta koje je rođeno u novom braku smatra se muž majke deteta iz tog braka.
4. ocem deteta koje je rođeno van braka smatra se muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom.

          Za razliku od prve tri situacije, kada postoji zakonska pretpostavka ko je otac deteta, u zadnjoj situaciji ne postoji zakonska pretpostavka već je neophodna izjava o priznanju očinstva odnosno pravnosnažna sudska odluka.

          Postoje dva načina utvrđivanja očinstva: priznanjem i sudskim putem.

Priznanje očinstva

          Izjavu o priznanju očinstva može dati muškarac koji je navršio 16. godinu života i koji je sposoban za rasuđivanje. Ovo je strogo lična izjava i ona se ne može dati preko zakonskog zastupnika niti preko punomoćnika. Izjavu o priznanju očinstva muškarac može dati pred matičarem, organom starateljstva (centar za socijalni rad), javnim beležnikom, sudom i u testamentu. Očinstvo se može priznati samo ako je dete živo u trenutku priznanja. Od ovog pravila postoji izuzetak koji predviđa da priznanje očinstva, dato pre rođenja deteta, proizvodi pravno dejstvo ako se dete rodi živo.

          Sa izjavom o priznanju očinstva mora da se saglasi majka deteta ako je navršila 16. godinu života i ako je sposobna za rasuđivanje. Saglasnost majke nije potrebna ukoliko je ona u prijavi rođenja deteta navela da ocem deteta smatra muškarca koji je kasnije priznao očinstvo.   

          Porodični zakon propisuje da ukoliko majka nije sposobna da da izjavu kojom se saglašava sa priznanjem očinstva, onda umesto nje ovu saglasnost može dati dete ukoliko je navršilo 16. godinu života i ako je sposobno za rasudjivanje. Ako ni majka ni dete ne mogu dati saglasnost, saglasnost sa priznanjem očinstva daje staratelj deteta uz prethodnu saglasnost organa starateljstva.

         Izjava o priznanju očinstva I izjava o saglasnosti sa priznanjem očinstva se ne mogu opozvati. Međutim, postoji mogućnost da se sudskim putem traži poništaj ovih izjava ukoliko postoje razlozi apsolutne ili relativne ništavosti.

Utvrđivanje očinstva sudskim putem

          Ukoliko očinstvo nije utvrđeno priznanjem, onda se ono može utvrditi jedino sudskim putem. To praktično znači da je neophodno podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva.

          Pravo na utvrđivanje očinstva imaju: dete, majka i muškarac koji tvrdi da je otac deteta.

           Porodični zakon propisuje subjektivni I objektivni rok za pokretanje sudskog postupka radi utvrđivanja očinstva kada se u ulozi tužioca pojavljuju majka I muškarac koji sebe smatra ocem deteta odnosno koji tvrdi da je otac deteta. Subjektivni rok je godinu dana I on počinje teči od momenta saznanja za očinstvo, odnosno od momenta kada je saznato da priznanje nije dato odnosno nije data saglasnost sa izjavom o priznanju. Ovaj rok mora biti u okviru objektivnog roka koji iznosi 10 godina od dana rođenja deteta. Nakon isteka ovog objektivnog roka od 10 godina, odnosno kad dete navrši 10. godinu života, ni majka ni muškarac koji sebe smatra ocem deteta nemaju pravo da podnesu tužbu, tj. mogu je podneti ali će ista biti odbačena kao neblagovremena.

         Ukoliko tuženi nije živ, onda se tužba može podneti protiv njegovih naslednika. Ukoliko tuženi nema naslednike onda se tužba podnosi protiv Republike Srbije kao naslednika.

          Inače, tužba radi utvrđivanja očinstva se podnosi osnovnom sudu po mestu prebivališta tuženog. Ukoliko je tužilac dete, onda ono može birati između osnovnog suda na čijem području ono ima prebivalište ili osnovnog suda na čijem području tuženi ima prebivalište.

          Svrha ovog postupka jeste da se utvrdi očinstvo. Sud se u porodičnim sporovima rukovodi istražnim načelom što znači da sud može ispitivati činjenice koje nisu sporne među strankama kao I da ispituje činjenice koje ni jedna od stranaka nije iznela.

          U toku postupka se obavezno izvodi dokaz veštačenjem I to najčešče metodom DNK analize ali I antropo-genetskim veštačenjem. Eventualna nemogućnost da se izvrši DNK analiza ne sprečava da se ovaj postupak sprovede do kraja što znači da će sud ceniti I druge dokaze. Tako npr. ukoliko muškarac čije se očinstvo utvrđuje odbija da da uzorak za DNK analizu, sud će ceniti njegovo odbijanje kao vid priznanja. Sud će naravno uzeti u obzir I ceniti sve izvedene dokaze.

Pravne posledice priznanja I očinstva utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom

Prave posledice su iste u oba slučaja – između muškarca, čije je očinstvo priznato ili utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, I deteta uspostavlja roditeljski odnos. Ovo znači da će sud utvrditi I sva ostala pitanja kao što su održavanje ličnih odnosa i visina izdržavanja. Više o sadržini i vršenju roditeljskog prava možete pročitati ovde.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 343 total views,  1 views today

Izdržavanje punoletnog deteta na redovnom školovanju

Izdržavanje punoletnog deteta na redovnom školovanju

Izdržavanje deteta kao pravni institut je regulisan Porodičnim zakonom Republike Srbije. Ono predstavlja jedan od segmenata sadržine roditeljskog prava. Osim izdržavanja, sadržinu roditeljskog prava čine: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. S jedne strane, izdržavanje je pravo deteta, a s druge strane je obaveza roditelja.

Odredbe o izdržavanju deteta su imperativne prirode što znači da ne mogu biti menjane voljom stranaka tako da odricanje od prava na izdržavanje nema pravnog dejstva.

S obzirom da izdržavanje predstavlja obligaciono-pravni odnos između poverioca izdržavanja (dete) i dužnika izdržavanja (roditelj), većina roditelja kojoj je u sudskom parničnom postupku utvrđena obaveza plaćanja izdržavanja se susrela sa pitanjem do kada traje ta obaveza.

Obaveza izdržavanja može trajati određeno ili neodređeno vreme. Visinu doprinosa za izdržavanje deteta utvrđuje sud u parničnom postupku u svakom konkretnom slučaju, uvek imajući u vidu minimalnu sumu izdržavanja.

Obaveza izdržavanja deteta po pravilu traje do punoletstva deteta, kada prestaje roditeljsko pravo po sili zakona jer dete tada stiče poslovnu sposobnost. Međutim od ovog pravila postoje dva izuzetka:
1. ako je punoletno dete nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ono će imati pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje, ili
2. ako se punoletno dete redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26. godine života, s tim da punoletno dete nema pravo na izdržavanje pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje odnosno druge krvne srodnike. Da li bi plaćanje izdržavanja punoletnom detetu predstavljalo očiglednu nepravdu ili ne za roditelja/drugog krvnog srodnika, o tome odlučuje sud u svakom konkretnom slučaju.

Ukoliko roditelji maloletnog ili punoletnog deteta nisu živi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, onda obaveza izdržavanja prelazi na krvne srodnike u pravoj ushodnoj liniji srazmerno njihovim mogućnostima. Ova obaveza ne prelazi po automatizmu već se ista utvrđuje u sudskom postupku.

U ovom tekstu biće reči o izdržavanju punoletnog deteta koje se nalazi na redovnom školovanju.

Pojam redovnog školovanja je postao diskutabilan u poslednjih par godina. Ranije se pojam redovnog školovanja određivao u zavisnosti od načina finansiranja studenta: da li se finansira iz budžeta ili sam (samofinansirajući student). Ovo iz razloga jer je student, da bi nastavio studije na teret budžeta, morao redovno da polaže ispite i da upisuje godinu za godinom. Danas, kada postoji ekspanzija privatnih fakulteta (koje se pretežno plaćaju iz sopstvenih sredstava), činjenica načina finansiranja studenta za vreme studija je postala irelevantna. Pod pojmom redovnog školovanja se podrazumeva da punoletno dete redovno polaže ispite, izvršava druge obaveze na fakultetu (prisustvo na vežbama i dr.), da po isteku jedne školske godine upisuje narednu godinu studija, osim ako je iz opravdanih razloga u tome sprečeno.

Obaveza roditelja da plaća izdržavanje i obaveza punoletnog deteta da se redovno školuje su u korelaciji i međusobno se uslovljavaju. To znači da iz zakonske obaveze roditelja, da prema svojim mogućnostima izdržava punoletno dete koje se redovno školuje, proizlazi obaveza punoletnog deteta da na vreme izvršava svoje školske obaveze – redovno polaže ispite i po isteku jedne školske godine upisuje narednu godinu studija, osim ako je iz opravdanih razloga u tome sprečeno. Prema sudskoj praksi, ukoliko je do produženog školovanja došlo iz opravdanih razloga ili taj zaostatak nije znatan i ne može se pripisati nemaru deteta koje se školuje, onda će obaveza izdržavanja nastaviti da postoji. Postojanje opravdanih razloga za neuredno izvršavanje školskih obaveza, odnosno produžetak studija, u sporu za ukidanje obaveze izdržavanja je na tuženom punoletnom detetu da dokaže. Opravdanost razloga ceni sud u svakom konkretnom slučaju.

Zakonska obaveza izdržavanja punoletnog deteta može trajati najduže do navršene 26. godine života.

Prema Zakonu o visokom obrazovanju lice stiče status studenta upisom na akreditovane studijske programe koje organizuje visokoškolska ustanova, a finansiranje može biti o trošku budžeta ili iz sopstvenih sredstava (samofinansirajući student).

Pomenuti Zakon propisuje tri stepena studija:
– I stepen: osnovne akademske studije, osnovne strukovne studije i specijalističke strukovne studije;
– II stepen: master akademske studije, master strukovne studije i specijalističke akademske studije.
– III stepen: doktorske akademske studije.

Ovakvo stepenovanje studija upućuje na zaključak da sva tri stepena studija predstavljaju redovno školovanje pa bi punoletno dete, kao poverilac izdržavanja, imalo pravo na izdržavanje od dužnika izdržavanja (roditelja) sve do navršene 26. godine. Za razliku od aktuelne sudske prakse, ranije je sudska praksa stajala na stanovištu da je završavanjem fakulteta punoletno dete završavalo svoje visokoškolsko obrazovanje što je bilo dovoljno da se osposobi za rad. Upis na poslediplomske (magistarske ili doktorske) studije predstavljalo je sticanje naučnog stepena obrazovanja što je bilo stvar ambicije punoletnog deteta i njegovih mogućnosti i nije se smatralo nužnim za osposobljavanjem za rad.

Prema Zakonu o visokom obrazovanju lice gubi status studenta u slučaju:
– Ispisivanja sa studija,
– Završetka studija
– Neupisivanja školske godine,
– Kad ne završi studije do isteka roka koji se određuje u dvostrukom broju školskih godina potrebnih za realizaciju studijskog programa, osim u slučaju studija uz rad,
– Izricanje disciplinske mere isključenja sa studija na visokoškolskoj ustanovi.

Ukoliko punoletno dete izgubi, iz bilo kog od napred navedenih razloga, status studenta prestaje i obaveza izdržavanja od strane roditelja. Ponovno sticanje statusa studenta, npr. upisom studija na drugom fakultetu, nije od značaja za ponovno uspostavljanje obaveze izdržavanja od strane roditelja.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 2,071 total views,  5 views today

Vršenje roditeljskog prava

Vršenje roditeljskog prava

Porodični zakon Republike Srbije definiše pojam I sadržinu roditeljskog prava. Prema zakonu, roditeljsko pravo pripada ocu I majci zajedno I oni su ravnopravni u vršenju roditeljskog prava. Nažalost, kada se roditelji raziđu neravnopravnost roditelja u vršenju roditeljskog prava dolazi u velikoj meri do izražaja posebno prilikom odlučivanja kom roditelju poveriti maloletno dete na staranje.

Sadržinu roditeljskog prava čini staranje o detetu. Pojam staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje izdržavanje te upravljanje I raspolaganje imovinom deteta.

Čuvanje i podizanje deteta podrazumeva pravo I dužnost roditelja da se lično staraju o životu I zdravlju deteta. Roditelji ne smeju da ostavljaju bez nadzora dete predškolskog uzrasta. Međutim, roditelji mogu privremeno da povere dete drugom licu samo ako to lice ispunjava uslove za staratelja (detaljnije o starateljstvu možete pročitati ovde.

Vaspitanje deteta podrazumeva da roditelji imaju pravo I dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva.

Obrazovanje deteta podrazumeva da su roditelji dužni da obezbede osnovno školovanje detetu, a o daljem obrazovanju deteta dužni su da se staraju prema svojim mogućnostima. Nasuprot ovoj dužnosti roditelja je pravo deteta na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama I sklonostima. Dete koje je navršilo 15. godinu života I koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti koju će srednju školu pohađati.

Zastupanje deteta podrazumeva da roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne sposobnosti deteta. Roditelji imaju pravo da upravljaju I raspolažu prihodom koje je steklo dete mlađe od 15 godina. Dete starije od 15 godina može da upravlja I raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom. Zakonodavac je ovde imao u vidu da se radna sposobnost stiče sa 15 godina.

Izdržavanje deteta podrazumeva da roditelji imaju pravo I dužnost da izdržavaju dete. Dete ima pravo na izdržavanje do svog punoletstva, odnosno do navršene 26. godine života ukoliko je na redovnom školovanju I to ne predstavlja očiglednu nepravdu za roditelja.

Upravljanje I raspolaganje imovinom deteta podrazumeva da roditelji mogu u skladu sa zakonom da upravljaju I raspolažu imovinom deteta u skladu sa zakonom.

Roditeljsko pravo roditelji mogu vršiti na dva načina: zajednički I samostalno.

Neretko, nepravnici koriste pojam starateljstvo nad detetom iako on zakonski ima potpuno drugo značenje.

Roditelji zajednički vrše roditeljsko pravo kada vode zajednički život, bez obzira da li su u braku ili vanbračnoj zajednici. Međutim, roditelji mogu zajednički I sporazumno da vrše roditeljsko pravo I kada ne vode zajednički život ukoliko zaključe sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava I ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. U praksi, sve dok roditelji mogu da se dogovaraju oko svih pitanja koja se tiču deteta, nema potrebe za uključivanjem suda I organa starateljstva.

Sastavni deo sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava jeste sporazum o prebivalištu deteta, odnosno da li će dete imati prijavu prebivališta na adresi na kojoj je prijavljena majka ili otac. Ovo iz razloga jer jedno lice ne može imati dva pribivališta.

Samostalno vršenje roditeljskog prava podrazumeva da jedan od roditelja sam vrši roditeljsko pravo. Ovo ne znači automatski da se drugi roditelj lišava roditeljskog prava. Prema Porodičnom zakonu jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo:
– kada je drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti;
– samo on živi sa detetom, a sud još nije doneo odluku o vršenju roditeljskog prava;
– na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava;
– na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a zaključili su sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, ali sud proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta;
– na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Za razliku od sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem.
Kao što je napred navedeno, samostalno vršenje roditeljskog prava jednog roditelja ne znači da je drugi lišen istog (za to je potrebna odluka suda).

Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo.

Pitanjima koja bitno utiču na život deteta smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti.

Na pitanja o vršenju roditeljskog prava ne utiče činjenica da li su roditelji deteta u braku ili vanbračnoj zajednici.

 

 

 

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 3,181 total views,  7 views today

Razvod braka

Razvod braka

     Nažalost, svedoci smo da brak kao institucija polako gubi na vrednosti. Ljudi se sve češće opredeljuju za vanbračnu zajednicu. U poslednjih 10-ak godina statistika pokazuje da se svake godine smanjuje broj sklopljenih brakova, a povećava broj razvedenih. Aktuelno se skoro svaki treći brak završi razvodom.  

   U Republici Srbiji brak predstavlja zajednicu života muškarca i žene. U toku je javna rasprava o nacrtu Zakona o istopolnim zajednicama koji bi regulisao pravni status zajednice života dva punoletna lica istog pola.

     Postupak razvoda braka je regulisan Porodičnim zakonom i Zakonom o parničnom postupku.  

     Brak može prestati na tri načina: usled smrti supružnika, poništajem I razvodom.

     Postupak razvoda braka se može pokrenuti na dva načina: predlogom za sporazumni razvod braka ili tužbom za razvod braka. Razlika je u tome da li postoji ili ne dogovor supružnika da okončaju brak.

     Za razvod braka nadležan je osnovni sud po mestu prebivališta tuženog, tužioca ili po mestu poslednjeg zajedničkog prebivališta supružnika.

     Ukoliko postoji saglasnost supružnika da se brak okonča, onda oni imaju mogućnost za zaključe sporazum o razvodu u pisanoj formi. U okviru ovog sporazuma, neophodno je da se supružnici dogovore oko vršenja roditeljskog prava ukoliko imaju dete/dece I oko podele zajedničke imovine, ukoliko su je stekli za vreme trajanja braka. Sporazum o vršenju roditeljskog prava mora da obuhvati dogovor o tome kojem roditelju će dete/deca biti povereno na staranje, način održavanja ličnih odnosa sa drugim roditeljem I iznos izdržavanja za dete/decu. Sporazum o deobi zajedničke imovine takođe mora biti ne samo u pisanoj formi već I overen od strane javnog beležnika (tzv. solemnizacija). Pritom treba imati u vidu da supružnici neće moći da overe sporazum o deobi zajedničke imovine kod javnog beležnika ukoliko je predmet overe nekretnina koja je u postupku legalizacije.

     Ukoliko se jedan od supružnika ne slaže sa razvodom, onda drugom supružniku preostaje mogućnost da pokrene postupak razvoda braka tužbom zbog ozbiljno I trajno poremećenih odnosa ili ukoliko se objektivno ne može ostvarivati zajednica života.

     Iako je osnovno načelo u porodičnim sporovima, koje propisuje Porodični zakon, hitnost postupka, nažalost u praksi se srećemo sa potpuno drugačijom situacijom. Dok Porodični zakon propisuje rok od 15 dana za zakazivanje prvog ročišta, u praksi se retko kada zakaže ročište pre isteka 2,3 meseca.

     U postupku razvoda braka, javnost je isključena. U pogledu troškova sudskog postupka, ne primenjuje se opšte pravilo da stranka koja u celini izgubi parnicu mora protivnoj stranci da naknadi troškove. U porodičnim sporovima, o naknadi troškova postupka sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. Najčešće sudije odrede da svaka strana snosi svoje troškove.

     Ukoliko supružnici imaju maloletno dete/decu, onda je sud dužan da zatraži nalaz I stručno mišljenje o vršenju roditeljskog prava od organa starateljstva (centra za socijalni rad), porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. U praksi, sud skoro uvek traži od centra za socijalni rad nalaz I stručno mišljenje, a retko ili nikad od porodičnog savetovališta ili druge ustanove.

     Nakon sprovedenog stručnog postupka pred organom starateljstva (centar za socijalni rad), isti dostavlja sudu nalaz I stručno mišljenje o vršenju roditeljskog prava. Najčešće centar za socijalni rad ostavlja sudu da odredi visinu izdržavanja za dete/decu.

     Ukoliko su supružnici nezadovoljni nalazom I stručnim mišljenjem centra za socijalni rad, imaju mogućnost da ulože prigovor. Neretko, centar za socijalni rad ostane pri svom nalazu I stručnom mišljenju.

    Sledeća mogućnost jeste da supružnik, koji je nezadovoljan nalazom I mišljenjem centra za socijalni rad, predloži veštačenje. O ovom predlogu odlučuje sud, a troškove veštačenja snosi ona stranka koja je predložila izvođenje tog dokaza.

    Nakon izvedenih svih dokaza, u koje spade I saslušanje stranaka-supružnika, sud donosi odluku o razvodu braka.  Sudska odluka obavezno sadrži I odluku o vršenju roditeljskog prava, ukoliko supružnici imaju maloletnu decu.

    Ukoliko supružnici nemaju dete/decu ili su dete/deca punoletna, onda se kompletan postupak razvoda braka sprovodi pred sudom bez uključivanja centra za socijalni rad.

     Kao što je navedeno na samom početku ovog teksta, sve češće se ljudi opredeljuju za vanbračnu zajednicu. Najčešći razlog je izbegavanje dugotrajnih sudskih postupaka, međutim sudski postupak je skoro identičan kada vanbračni partneri imaju maloletno dete/decu. O prednostima I Manama bračne I vanbračne zajedcnice možete detaljnije pročitati ovde.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 

 

 2,822 total views,  3 views today

Porodična penzija vanbračnog partnera

Porodična penzija vanbračnog partnera

        Ustavom Republike Srbije je propisano da je vanbračna zajednica izjednačena sa brakom u skladu sa zakonom. Iako se sve češće ljudi opredeljuju za vanbračnu zajednicu umesto za brak, praksa je pokazala da vanbračni partneri nailaze na određene poteškoće u ostvarivanju svojih prava kao i na velike nejednakosti u odnosu na bračne partnere – supružnike.

     Jednu od novina koje nam je donela 2020. godina, koju ćemo svakako svi pamtiti po pandemiji izazvanoj korona virusom – Kovid 19, jeste pravo vanbračnog partnera na porodičnu penziju. Posle dugo vremena, naš zakonodavac je konačno propisao mogućnost da jedan vanbračni partner posle smrti drugog vanbračnog partnera ostvari pravo na porodičnu penziju.  

       Pravo na porodičnu penziju je propisano Zakonom o penzijsko invalidskom osiguranju. Ovo pravo mogu ostvariti članovi porodice:

      1. umrlog osiguranika koji je navršio najmanje 5 godina staža osiguranja ili je ispunio uslove za starosnu, prevremenu starosnu penziju ili invalidsku penziju; ili
       2. umrlog korisnika starosne, prevremene starosne penzije ili invalidske penzije.

       Članovima porodice se smatraju supružnik i vanbračni partner, deca I roditelji.

     Dok Porodični zakon propisuje da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji I pritom ne definiše vreme trajanja ove zajednice, Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju propisuje dodatni uslov a to je da vanbračna zajednica mora da traje minimum tri godine. Ovaj uslov se ne primenjuje ukoliko su vanbračni partneri imali zajedničko dete.

      Pravo na porodičnu penziju mogu ostvariti bivši supružnik I bivši vanbračni partner pod uslovom da im je sudskom presudom utvrđeno pravo na izdržavanje.

       Postojanje vanbračne zajednice i obaveze izdržavanja utvrđuje se u vanparničnom postupku koji je regulisan Zakonom o vanparničnom postupku.

       Da bi vanbračni partner ostvario pravo na porodičnu penziju pred Republičkim fondom za penzijsko I invalidsko osiguranje neophodno je da prethodno dokaže da je vanbračna zajednica sa umrlim osiguranikom trajala minimum 3 godine. 

      Osim dokaza o postojanju vanbračne zajednice u trajanju od minimum 3 godine, Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju propisuje još neke uslove koje vanbračni partner mora da ispuni. Tako, vanbračna partnerka/udovica može ostvariti pravo na porodičnu penziju samo ako je navršila 53 godine života ili ako je u trenutku smrti vanbračnog partnera imala najmanje 45 godina života onda može koristiti ovo pravo tek kad navrši 53 godine. Ova starosna granica je viša kada se radi o vanbračnim partnerima/ udovcima I ona iznosi 58 godina

       Zakon je regulisao slučajeve kada udovica ili udovac, do smrti osiguranika ili u roku od godinu dana nakon smrti osiguranika, postanu potpuno nesposobni za rad. Takođe je regulisao slučajeve kada je posle smrti ostalo zajedničko dete, nad kojim udovica ili udovac vrše roditeljsku dužnost. U oba ova slučaja udovica I udovac stiču pravo na porodičnu penziju I pre navršenih 53 godina života za žene I 58 godina za muškarce. Nakon navršenih 53 godina odnosno 58 godina života udovica I udovac stiču ovo pravo trajno. 

        Vanbračni partner profesionalnog vojnog lica prema propisima o Vojsci Srbije koje je poginulo za vreme dejstava, pravo na porodičnu penziju stiče bez obzira na navršene godine života pod uslovom da nije ponovo sklopio brak. 

         Na današnji dan 1. januara 2021. godine, navršila se prva godina primene zakonskih odredbi o pravu na porodičnu penziju iza smrti vanbračnog partnera. Međutim, period od godinu dana je isuviše kratak da bi se moglo govoriti o ustaljenoj sudskoj praksi u ovoj vrsti predmeta. Ove izmene Zakona o penzijsko invalidskom osiguranju predstavljaju još jedan korak bliže ka izjednačavanju prava koja proističu iz vanbračne I bračne zajednice.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 4,079 total views,  2 views today