Uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi i drugim bliskim licima kao krivično delo?

Jedno od osnovnih prava deteta, koje garantuju kako Konvencija UN o pravima deteta tako i Porodični zakon Republike Srbije, je da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Takođe, pravo je deteta da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost.

Nažalost, u praksi imamo česte situacije da roditelj kome je dete povereno na staranje (najčešće je to majka) ne dozvoljava drugom roditelju (najčešće je to otac) da redovno viđa dete u skladu sa modelom viđanja koji je predviđen sudskom odlukom. Razlozi za ovakvo ponašanje, odnosno uskraćivanje detetu da održava lične odnose i neposredne kontakte sa drugim roditeljem, su različiti: neuredno plaćanje alimentacije, odnosno neplaćanje alimentacije od strane drugog roditelja, nekad je to čista obest ili osveta jer je drugi roditelj zasnovao novu van/bračnu zajednicu. Razlozi su brojni i različiti. Opravdano se postavlja pitanje posledica koje ovakvo ponašanje roditelja, koji uskraćuje jedno od elementarnih dečjih prava, ostavlja na dete. 

Pravni “put” da roditelj, sa kojim dete ne živi, ostvari pravo na viđanje sa detetom, jeste da pokrene izvršni postupak ukoliko postoji pravnosnažna i izvršna sudska odluka. Celishodnost  i sve mane tog postupka su manje-više poznate većini. Roditelj sa kojim dete živi izbegava da preda dete drugom roditelju, pa se izvršenje često odlaže. Neretko se u ovim postupcima angažuju policija i organ starateljstva radi sprovođenja izvršenja.

Interesantno da je zakonodavac na sveobuhvatniji način obezbedio da se pravo deteta na izdržavanje zaštiti i ostvari kroz izvršni i kroz krivični postupak. Nažalost, to nije slučaj sa pravom deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa srodnicima (najčesće su to bake i deke) i drugim bliskim licima. Osim izvršnog postupka, nije predviđena krivična odgovornost za nesavesnog roditelja koji uskraćuje svom detetu pravo da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Posledice nedavanja izdržavanja/alimentacije su otklonjive, ali posledice uskraćivanja detetu da viđa drugog roditelja i druga bliska lica su neotklonjive. U prvom slučaju imamo imovinske posledice, a u drugom imamo emotivne i psihološke posledice.

U praksi su retke situacije u kojima se pokreće postupak delimičnog lišenja roditeljskog prava ili pak postupak preventivnog/korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava. 

Ukoliko bi se kao posebno krivično delo uvelo  uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim licima, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo bi svakako dvaput razmislio pre nego sledeći put uskrati ovo pravo detetu. Univerzalni pravni standard jeste “najbolji interes deteta”. Roditelj koji uskraćuje bilo koje pravo svom detetu svakako se ne rukovodi ovim principom. Upravo bi to bio osnov  za sankcionisanje nesavesnog roditelja. 

Može se zaključiti da su očevi u nepovoljnijem pravnom položaju, jer zakonodavac predviđa krivičnu odgovornost za nesavesnog oca koji ne plaća alimentaciju. Međutim, zakonodavac ne predviđa krivičnu odgovornost za majku koja uskraćuje detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem i drugim bliskim licima. 

Međunarodna otmica dece

 

Pojam ”medjunarodna otmica dece” podrazumeva neovlašćeno prekogranično odvođenje ili zadržavanje dece od strane roditelja/srodnika bez saglasnosti drugog roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Najčešći cilj roditelja, koji neovlašćeno odvede/zadrži dete, je da u inostranstvu izdejstvuje novu, za sebe povoljniju, odluku o staranju nad detetom.

Za naš pravni sistem su važna dva medjunarodna pravna akta koja regulišu ovu materiju: Haška konvencija o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece iz 1980. godine i Evropska konvencija o priznavanju I izvršenju odluka o staranju o deci I ponovnom ispostavljanju odnosa staranja.

Ciljevi Haške konvencije su: da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici (potpisnici Haške konvencije) i da obezbedi da se prava na staranje i viđanje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Znači, postoje dva prava: pravo  na staranje I pravo na vidjanje. Pravo na staranje uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, dok pravo na viđanje uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka. 

Ova konvencija omogućava ostvarivanje ovih prava roditelja u slučaju odvođenja deteta u neku od država potpisnica tj. hitno vraćanje deteta ili hitno omogućavanje vršenja roditeljskog prava u toj zemlji potpisnici. Zahtev za ostvarivanje jednog prava ne isključuje zahtev za ostvarivanje drugog prava.

Konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o staranju nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece i za cilj ima uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja. Time se pravo na staranje koje postoji po pravu države u kojoj je dete pre odvođenja bilo stalno nastanjeno poštuje u svim drugim državama ugovornicama.

Svaka država potpisnica Haške konvencije ima centralni izvršni organ koji je zadužen za ispunjavanje obaveza predviđenih Konvencijom.

Centralni izvrni organ odnosno organ nadležan za postupanje po pitanju zahteva za rešavanje međunarodne otmice dece u Republici Srbiji je Ministarstvo pravde kome se u slučaju odvođenja deteta iz Republike Srbije u neku drugu državu potpisnicu podnosi zahtev. Ministarstvo dalje vodi postupak na međunarodnom planu tj. ostvaruje saradnju sa nadležnim organima država potpisnica u kojima se dete nalazi u cilju sprovođenja odredbi Konvencije tj. vraćanja deteta u državu iz koje je neovlašćeno odvedeno. Isto važi I kada se je dete odvedeno ili zadržano u Republici Srbiji, a prethodno mesto stalnog boravka je bila druga država potpisnica.

Međutim, da bi se postupak po zahtevu nastavio pred centralnim izvršnim organom, prethodno je potrebno da podnosilac zahteva dokaže određene  činjenice:

  • Da je dete imalo redovno boravište u državi različitoj od one u koju je odvedeno. Pod pojmom “redovno boravište” podrazumeva se mesto u kome je dete živelo duže vreme pre odvođenja. Pritom, uzeće se u obzir sve lične I porodične okolnosti deteta,
  • Da odvođenje predstavlja povredu prava na staranje nad detetom u državi iz koje je odvedeno. Pravo na staranje može postojati na osnovu samog zakona ili može biti utvrđeno sudskom odlukom. Roditelj koji je lišen roditeljskog prava pravnosnažnom sudskom odlukom, lišen prava da odlučuje o bitnim pitanjima koja se tiču detetovog života ili je lišen poslovne sposobnosti ne može se pozivati na povredu prava na staranje nad detetom.
  • Da je podnosilac zahteva u trenutku odvođenja faktički vršio pravo na staranje odnosno na viđanje deteta,
  • Da je dete nije navršilo 16. godinu života.

Napred navedene činjenice je potrebno potkrepiti dokazima koji se prilažu uz zahtev, a koje je neophodno prevesti na jezik države u koju se šalje zahtev, tj. države u kojoj se dete nalazi tj. u koju je neovlašćeno odvedeno.

 Sudski ili upravni organi država ugovornica će hitno sprovesti postupak za povratak deteta.

Ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja. Ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja.

Ako je dete nezakonito odvedeno ili zadržano u smislu člana 3, a na dan početka postupka pred sudskim ili upravnim organom države ugovornice u kojoj se dete nalazi proteklo je manje od godinu dana od dana nezakonitog odvođenja ili zadržavanja, odnosni nadležni organ će naložiti hitan povratak deteta.

Sudski ili upravni organ, čak i ako je pravni postupak pokrenut nakon isteka roka od godinu dana pomenutog u prethodnom stavu, takođe će naložiti povratak deteta ako se ne dokaže da se dete prilagodilo novoj sredini. U ovom slučaju važnu ulogu igra organ starateljstva koji treba da utvrdi da li se dete integrisalo u novu sredinu ili ne.

Ako sudski ili upravni organ u državi kojoj je upućen zahtev ima razloga da veruje da je dete odvedeno u neku drugu državu, može obustaviti postupak ili odbaciti molbu za povratak deteta.

Vraćanje deteta se neće naložiti u slučajevima da je u državi iz koje je odvedeno došlo do neostvarivanja prava na staranje deteta, da bi povratak predstavljao tešku fizičku ili fizičku traumu ili ukoliko se dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav, protivi povratku.

Nalaganje povratka se može odbiti i iz jednog posebnog razloga tj. ukoliko se utvrdi da bi takav čin predstavljao kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (npr. vraćanje deteta zarad prodaje u ropstvo ili radi prisiljavanja na ugovoreni brak).

Po mišljenju autora, ukoliko bi se u ovom postupku utvrdilo da je došlo “do otmice”, po povratku deteta roditelju, koji je vršio roditeljsko pravo pre nezakonitog odvojenja / zadržavanja deteta, organ starateljstva bi morao da pokrene po službenoj dužnosti postupak lišenja roditeljskog prava protiv nesavesnog roditelja – “otmičara”. Osim što se nezakonitim odvođenjem/zadržavanjem deteta povređuje pravo roditelja na staranje nad detetom, istovremeno se povređuju i prava deteta.   

 

 

Punomoćje u porodično-pravnim postupcima

Punomoćje se može definisati kao ugovor između vlastodavca ( to je lice koje “ovlašćuje”) i punomoćnika kojim se punomoćnik obavezuje da, uz naknadu ili besplatno, u ime i za račun vlastodavca, preduzima određene pravne poslove, tako da oni neposredno obavezuju vlastodavca i drugu ugovornu stranu.

Postoje nekoliko vrsta punomoćja, ali nećemo nabrajati sva već samo ona koja su bitna za porodično-pravne postupke. Pod pojmom porodično-pravni postupci podrazumevam postupke koji se vode pred sudom i postupke koji se vode pred organima državne uprave. U zavisnosti od organa pred kojim se vodi postupak i u zavisnosti od vrste postupka zavisiće i vrsta punomoćja.

Zakonom o parničnom postupku je propisana sadržina generalnog (opšteg) punomoćja. Osim što punomoćje mora piti u pisanom obliku i potpisano od strane vlastodavca, ono ne mora biti overeno pred javnim beležnikom (notarom).

Međutim, Porodični zakon propisuje da u bračnim sporovimapunomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u tom sporu i važi do pravnosnažnog okončanja spora. Ono treba da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe. Ova pravila važe u slučaju da tužbu, kojom se pokreće bračni spor pred nadležnim sudom, podnosi stranka preko punomoćnika, a ne lično. Obrnuto, punomoćje punomoćnika tužene strane ne mora biti overeno i izdato radi zastupanja u tom sporu.

Bračni sporovi su:

  1. postupak radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka,
  2. postupak za poništenje braka
  3. postupak razvoda braka.

U postupku sklapanja braka preko punomoćnika takođe važi pravilo da punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi sklapanja braka. Ono treba da sadrži lične podatke o vlastodavcu, punomoćniku i budućem supružniku koji će prisustvovati sklapanju braka, kao i datum overe punomoćja. Ovo punomoćje važi 90 dana od dana overavanja.

U svim ostalim postupcima pred sudom i državnim organima(npr. opština, centar za socijalni rad, policija i slično) punomoćje je generalno ili, narodski rečeno “obično”, što znači da ne mora biti overeno pred notarom niti specijalno (odnosno ne moraju se navoditi posebno pravne radnje koje može preduzimati punomoćnik).

Kako se najbrže razvesti?

Većina nas ima predstavu o tome koliko postupci za razvod braka mogu dugo trajati. Međutim, ukoliko su supružnici definitivno doneli odluku da se razvedu, onda je svakako najbrži način sporazumni razvod braka.

Pre nego se upustimo u objašnjenje samog toka postupka i sadržine sporazuma o razvodu braka, potrebno je napraviti kratku digresiju.

Postupak razvoda braka je regulisan Porodičnim zakonom i Zakonom o parničnom postupku. Postoje dva načina okončanja braka:

  1. razvod po tužbi
  2. sporazumni razvod.

Praktično, u slučaju razvoda po tužbi obično nema saglasnosti bračnih partnera o razvodu, te je jedan od bračnih partnera “primoran” da podnese tužbu za razvod braka kako bi do istog došlo. Sporazumni razvod podrazumeva da su se bračni partneri odnosno supružnici dogovorili o svim bitnim pitanjima koja se tiču razvoda.

Pošto je sam naziv ovog članka “Kako se najbrže razvesti?” onda ćemo se baviti pitanjem sporazumnog razvoda.

Postupak razvoda na osnovu sporazuma supružnika je regulisan Porodičnim zakonom. Isti zakon propisuje i sadržinu sporazuma odnosno šta sporazum o razvodu braka mora  da sadrži:

  • pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava (u slučajevima kada supružnici imaju zajedničku maloletnu decu)
  • pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine ( u slučaju da su supružnici stekli zajedničku imovinu u toku braka).

Ukoliko bračni partneri nemaju zajedničke maloletne dece niti zajedničke imovine onda sporazum o razvodu braka sadrži samo “dogovor” supružnika o razvodu braka.

Sporazum o razvodu braka u svim slučajevima mora biti u pisanoj formi.

Predlog za sporazumni razvod braka se podnosi sudu na čijoj teritoriji bračni partneri imaju zajedničko prebivalište. Kako često u praksi, bar što se tiče grada Beograda, supružnici nemaju prijavljeno prebivalište na istoj adresi na kojoj i faktički žive, onda predlog mogu podneti sudu na čijoj teritoriji ima prebivalište jedan od bračnih partnera.

Nakon podnošenja predloga za sporazumni razvod braka, sudija kome je dodeljen predmet zakazuje ročište. Ukoliko bračni partneri imaju zajedničku maloletnu decu, onda najčešće sudija odmah, pre zakazivanja prvog ročišta, upućuje zahtev nadležnom centru za socijalni rad da dostavi nalaz i mišljenje. Centar treba da se izjasni da li je sporazum u najboljem interesu maloletne dece. Nakon što centar dostavi nalaz i mišljenje, sudija zakazuje ročište i poziva oba bračna partnera. To prvo ročište može istovremeno da bude i jedino ukoliko nema spornih pitanja među bračnim partnerima. Na tom istom ročištu sudija će objaviti presudu i naknadno dostaviti pismeni otpravak presude strankama.

Što se tiče troškova sudskog postupka, u praksi najčešće bračni partneri plaćaju troškove na jednake delove.

Ovo je ukratko objašnjenje sporazumnog razvoda braka koji je ujedno i najbrži i najjednostavniji način okončanja braka. Pritom, sporazum štedi i vreme i živce i novac bračnim partnerima.