Starateljstvo – pojam i vrste

Starateljstvo – pojam i vrste

Starateljstvo predstavlja poseban oblik zaštite dve kategorije fizičkih lica. Prva kategorija su deca bez roditeljskog staranja (tzv. maloletni štićenici), a druga kategorija su odrasla i/ili stara lica lišena poslovne sposobnosti ( tzv. punoletni štićenici).  

Lica koja nisu pravnici često koriste pojam “starateljstvo” podrazumevajući pod njim  “vršenje roditeljskog prava”. Iako su pojmovi vrlo slični, oni se razlikuju po tome što je objekat zaštite kod starateljstva maloletno lice bez roditeljskog staranja ili punoletno lice lišeno poslovne sposobnosti, a objekat zaštite kod roditeljskog prava je dete koje ima jednog ili oba roditelja.

Dakle, štićenik je lice koje se stavlja pod starateljstvo i može biti maloletno ili punoletno lice.

Maloletni štićenik je dete bez roditeljskog staranja. Prema Porodičnom zakonu smatra se da je dete bez roditeljskog staranja:

– ako ono nema žive roditelje,

– ako su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište,

– ako su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti, 

– ako roditelji  još nisu stekli poslovnu sposobnost (znači I roditelji su maloletni),

– ako su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta i

– ako se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na neodgovarajući način..  

Punoletni štičenik je  odraslo/staro lice koje je pravnosnažnom sudskom odlukom lišeno delimično ili potpuno poslovne sposobnosti. Postupak lišenja poslovne sposobnosti je regulisan Zakonom o vanparničnom postupku.

Za staratelja se uvek postavlja lice koje ima lična svojstva I sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, a pristalo je da bude staratelj. Pojam “lična svojstva I sposobnosti”  je standard koji procenjuje u svakom konkretnom slučaju centar za socijalni rad. Prvenstvo uvek imaju supružnik I srodnici.

Iako zakon ne definiše pojam “lična svojstva I sposobnosti”, ipak taksativno navodi ko ne može biti postavljen za staratelja:

  1. lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;
  2. lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;
  3. lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika;
  4. lice od koga se, s obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim srodnicima, ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove staratelja.

Starateljstvo kao pravni institut je regulisan Porodičnim zakonom Republike Srbije, a na sam postupak starateljstva se primenjuju i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Ovaj institut je u nadležnosti centra za socijalni rad, koji po čl. 12. Porodičnog zakona, predstavlja organ starateljstva. Odluku o stavljanju pod starateljstva može doneti isključivo organ starateljstva, odnosno mesno nadležni centar za socijalni rad. Mesna nadležnost se određuje prema prebivalištu odnosno prema boravištu lica koje se stavlja pod starateljstvo.

Postupak stavljanja pod starateljstvo se uvek pokreće po službenoj dužnosti, a inicijativu za pokretanje ovog postupka mogu podneti centru za socijalni rad zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani (najčešće su to srodnici).

U ovom postupku javnost je isključena, dok svi podaci do kojih se dodje u ovom postupku predstavljaju službenu tajnu.

Ukoliko lice koje treba staviti pod starateljstvo ima imovinu, bilo pokretnu bilo nepokretnu, stalna komisija organa starateljstva treba već u roku od 8 dana da izvrši popis imovine. Popis I procenu vrednosti imovine štičenika vrši stalna komisija organa starateljstva. U praksi, zakonski rok od 8 dana se retko ispoštuje, a procena vrednosti imovine neretko izostane.  

Vrste starateljstva:

I Staratelj više štićenika

Isto lice može se postaviti za staratelja više štićenika ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

II Kolektivni staratelj

Direktor ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika odnosno lice zaposleno u toj ustanovi može se postaviti za staratelja štićenika smeštenih u tu ustanovu ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

III Neposredni staratelj

Prema slovu zakona, centar za socijalni rad tj. organ starateljstva može odlučiti, ako je to u interesu štićenika, da licu pod starateljstvom ne postavlja staratelja nego da dužnost staratelja vrši neposredno, a rešenjem o neposrednom vršenju poslova staratelja određuje se stručnjak organa starateljstva koji će u njegovo ime obavljati poslove staratelja. Ovo praktično znači da poslove staratelja obavlja zaposleno službeno lice u centru za socijalni rad.

IV Privremeni staratelj

Zakon o braku I porodičnim odnosima, koji je važio pre Porodičnog zakona, koristio je pojam starateljstvo za poseban slučaj. Po mom mišljenju taj pojam je bio daleko jasniji I adekvatniji od ovog pojma “privremeno starateljstvo”.

Centar za socijalni rad može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica. 

Dužnost centra za sociajlni rad da postavi privremenog staratelja postoji:

  1. kada je licu čije je boravište nepoznato, a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika;
  2. prema nepoznatom sopstveniku imovine;
  3. kada su licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika (kolizijski staratelj);
  4. prema stranom državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije;
  5. prema licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan razlog;
  6. drugom licu kada je to predviđeno zakonom.

Odlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje se pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Kao što se može primetiti, starateljstvo je jedan od najznačajnih oblasti rada centra za socijalni rad. Vrlo je kompleksan pravni institut, koji zahteva znanje, stručnost, iskustvo i veliku posvećenost u radu. Nažalost, neretko centri za socijalni rad kao organi starateljstva, ne pružaju dužnu pažnju ovom institutu kako zbog preopterećenosti poslom, tako i zbog sve manjeg broja zaposlenih  u centrima.

 

 

 

 

Privremena mera vs. Severina

Privremena mera vs. Severina

    Ovih dana imamo prilike da čitamo mnogobrojne novinske tekstove o „Severininom slučaju“ i odluci suda u Hrvatskoj prema kojoj će mal. dete ubuduće živeti sa ocem Milanom Popovićem. Čitajući te članke i sama sam bila zbunjena da li je u pitanju konačna odluka suda ili pak privremena. Nepoznavanje pravne terminologije često dovodi do konfuzije, te tako u konkretnom slučaju neprecizno izražavanje novinara može dovesti čitaoce do pogrešnog zaključka – da je Severina definitivno izgubila „pravnu bitku“ za starateljstvo nad detetom. Ovaj pojam „starateljstvo nad detetom“ često koriste nepravnici, dok Porodični zakon Republike Srbije koristi izraz „vršenje roditeljskog prava“, a Obiteljski zakon Republike Hrvatske koristi pojam „roditeljska skrb“. Dalje, treba razlikovati pojmove presuda i privremena mera. Presuda je odluka suda kojom se okončava sudski postupak, dok je odluka suda o privremenoj meri privremenog karaktera – ona služi da reguliše određena pitanja dok se ne okonča sudski postupak. Prema našem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, uslov za donošenje rešenja o privremenoj meri je da izvršni poverilac (onaj roditelj koji podnese predlog) dokaže tj. dovoljno je da učini verovatnim da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja (npr. plaćanje izdržavanje, održavanje ličnih odnosa, samostalno vršenje roditeljskog prava) bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje). U porodičnim sporovima žalba protiv rešenja o određivanju privremene mere ne odlaže izvršenje,što znači da se mora postupati po privremenoj meri od momenta njenog donošenja.

     U „Severininom slučaju“ privremena mera kojom se dete poverava ocu do okončanja sudskog postupka ne mora nužno značiti da će sam sudski postupak biti okončan u korist Milana Popovića odnosno da će na kraju postupka dete biti povereno ocu. Novine su prikazale ovu odluku hrvatskog suda o privremenoj meri kao definitivni poraz Severine u ovom postupku. Vrlo je verovatno da će Severinin advokat podneti žalbu na odluku suda o privremenoj meri. Iz sudske prakse u Srbiji, obično ovaj postupak odlučivanja drugostepenog, neposredno višeg, suda po žalbi protiv odluke o privremenoj meri ume da potraje i po nekoliko meseci, čak i godinu i više dana. Nadam se da nije ista situacija u hrvatskom pravosuđu, jer to svakako ne bi išlo u korist Severine kao ni deteta. Dok se ne odluči po žalbi, postupak pred prvostepenim sudom „stoji“ i za to vreme dete će biti kod oca.

   Iako su po slovu zakona porodični sporovi hitni, u praksi ovi sporovi traju neretko i više od godinu dana. Za to vreme, dok roditelji „vode rat“, najviše trpi dete. Što bi rekao moj saradnik – socijalni radnik „roditelji vode rat do istrebljenja sopstvene dece“. Nažalost, u pravu je, jer se često zaboravi na najbolji interes odnosno dobrobit deteta. Emocije nadjačaju razum i roditelji zaborave na interes deteta, koji se ogleda pre svega u tome da se dete prilagodi na nove okolnosti – da će živeti sa jednim od roditelja dok drugog više neće viđati uvek svakodnevno, možda će morati da menja prostor u kojem je do sada živelo i eventualno školu i niz drugih novih okolnosti. Svakako da je pravo deteta da ima oba roditelja u svom životu, da održava lične odnose sa srodnicima svojih roditelja… Ponekad mi se čini da su srodnici kao što su bake, deke, tetke, ujaci i dr. potpuno zapostavljeni, barem dok se ne postavi pitanje izdržavanja.

   Najbitniji deo sudskog postupka u porodičnim sporovima jeste upravo regulisanje odnosa između roditelja i deteta. Roditelji umesto da se potrude da se što brže dogovore oko pitanja koja se tiču dece, oni ili jedan od njih skoro redovno zbog povređene sujete „kažnjava“ drugog roditelja preko deteta. Iako Obiteljski zakon Republike Hrvatske, za razliku od našeg Porodičnog zakona, predviđa obavezno savetovanje i porodičnu medijaciju kao preduslov za pokretanje sudskog postupka, ipak to nije dovoljno da se roditelji primoraju da ostave po strani svoje emocije i rešavaju konkretna pitanja koja se tiču dece. Dete često služi kao oružje koje se koristi protiv drugog roditelja.

    Jednom okončan postupak razvoda braka jeste definitivno okončan kada se donese presuda koja se ne može menjati kasnije. Međutim što se tiče ostalih pitanja kao što su poveravanje deteta iliti starateljstvo nad detetom, način uređenja ličnih odnosa roditelja i deteta, iznos izdržavanja / alimentacije, jednom doneta presuda koja rešava ta pitanja ne znači da je i definitivna odnosno da nije podložna promeni. Posle pravnosnažne presude o napred pomenutim pitanjima, roditelj ima pravo da traži izmenu podnošenjem nove tužbe. Naravno, nije dovoljno podneti samo novu tužbu, ali o tome u nekom novom teksu.

Usvojenje – pravna dejstva

Usvojenje – pravna dejstva

Usvojenje je najznačajniji i najsveobuhvatniji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja. Interes svakog deteta je da odrasta u porodici. Ukoliko nije moguće da odrasta u svojoj prirodnoj / biološkoj porodici, onda je zadatak države da obezbedi detetu drugu porodicu tzv. adoptivnu porodicu.

Obzirom da se usvojenjem stvara pravna veza između usvojenika, s jedne strane, i usvojitelja i njihovih potomaka i predaka, s druge strane, u daljem tekstu taksativno će biti pobrojane pravne posledice odnosno dejstva usvojenja:

  • usvojitelji se upisuju kao roditelji deteta u matične knjige, a usvojenom detetu se može promeniti prezime i odrediti novo ime; 
  • za dete koje je navršilo 10 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje potrebna je saglasnost za promenu ličnog imena;
  • zaključenjem usvojenja zabranjeno je osporavanje materinstva i očinstva usvojenog deteta;
  • usvojenjem prestaju roditeljska prava prirodnih / bioloških roditelja, a usvojeno dete ulazi u porodicu usvojitelja i stiče prema njima i njihovim srodnicima prava i dužnosti prirodnog potomka; Usvojeno dete ima identičan pravni položaj prema usvojiteljima kao što ima dete prema svojim biološkim roditeljima;
  • između ranijih roditelja i usvojenika ostaje samo krvno srodstvo i ono je bračna smetnja prema njima i njihovim krvnim srodnicima;
  • ako je usvojitelj supružnik ili vanbračni partner prirodnog roditelja, roditelj ne gubi roditeljsko pravo već ga vrši zajedno sa usvojiteljem;
  • nasledno pravo usvojenika prema prirodnim roditeljima i njegovim krvnim srodnicima se gasi, osim ako usvojitelj ne usvaja dete svog supružnika ili vanbračnog partnera;
  • usvojenik i njegovi potomci nasleđuju usvojitelja i njegove srodnike pod istim uslovima kao što deca i njihovi potomci naslđuju svoje roditelje i njihove srodnike i obratno, odnosno usvojitelj i njegovi srodnici stiču nasledna prava prema usvojeniku i njegovim potomcima.

Pocev od 2005. godine kada je donet Porodični zakon Republike Srbije, predviđen je samo jedan oblik usvojenja i to potpuno usvojenje. Do 2005. godine na snazi je bio Zakon o braku i porodičnim odnosima koji je predviđao još jedan oblik usvojenja – nepotpuno usvojenje. U postojećem Nacrtu Građanskog zakonika predviđen je i ovaj drugi oblik usvojenja.

Iz taksativno navedenih pravnih dejstava može se zaključiti zašto je usvojenje u najboljem interesu dece bez roditeljskog staranja, za razliku od npr.hraniteljstva koje predstavlja privremeni porodični smeštaj. Naime, usvojenjem dete se potpuno integriše u adoptivnu porodicu.

Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?

Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?

Alimentacija ili izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih Porodičnim zakonom Republike Srbije. Izdržavanje predstavlja, najčešče, novčani iznos koji jedno lice (dužnik izdržavanja) plaća drugom licu (poveriocu izdržavanja) u ne/određenom vremenskom periodu kao vid materijalne pomoći. Obaveza izdržavanja se ustanovljava sudskom odlukom, mada postoji zakonska mogućnost zaključenja sporazuma o zakonskom izdržavanju u formi javnobeležničkog zapisa. 

Naš Porodični zakon koristi pojam izdržavanje iako se odomaćio pojam alimentacija (enl.reč alimony).

KO?

Prema Porodičnom zakonu, pravo na izdržavanje imaju:

– Supružnik / vanbračni partner
– Majka deteta
– Maloletno dete
– Punoletno dete
– Roditelji
– Brat / sestra
– Adoptivni srodnici
– Tazbinski srodnici

Obavezu izdržavanja imaju drugi supružnik, vanbračni partner, krvni srodnici (prema redosledu nasleđivanja po zakonu), tazbinski srodnici (tek nakon krvnih srodnika).

Pravo deteta na izdržavanje uvek ima prvenstvo.

KADA?

Kada supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad, ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. 

Kako Ustav Republike Srbije izjednačava vanbračnu zajednicu sa brakom, to se prethodno pravilo primenjuje i na vanbračnog partnera

Izdržavanje supružnika posle prestanka braka (bivšeg supružnika) ne može trajati duže od pet godina, osim ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi.

Kada majka deteta nema dovoljno sredstava za izdržavanje onda ona ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja, osim ukoliko bi to predstavljalo očiglednu nepravdu za oca. Pojam “očigledna nepravda” nije definisan zakonom, tako da će sud u svakom pojedinačnom slučaju, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, utvrđivati da li postoji očigledna nepravda. Pritom, sud ne utvrđuje postojanje očigledne nepravde po službenoj dužnosti, već na zahtev oca. 

Maloletno dete ima pravo na izdržavanje prevashodno od svojih roditelja. Ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje ili nisu živi, onda obaveza izdržavanja pripada drugim krvnim srodnicima u pravoj ushodnoj liniji (npr.posle roditelja, obavezu imaju babe i dede po majčinoj i očevoj liniji, itd.). 

Kada se punoletno dete nalazi na redovnom školovanju ono ima pravo na izdržavanje najkasnije do navršene 26. godine života

Međutim, kada je punoletno dete nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ono ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje. Znači u ovom slučaju obaveza izdržavanja može trajati neograničeno. 

Ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, onda punoletno dete ima pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika srazmerno njihovim mogućnostima. I ovde važi pravilo da ukoliko bi davanje izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje ili druge krvne srodnike, onda punoletno dete ne bi imalo pravo na izdržavanje. Zakonodavac je pošao od toga da, obzirom da se radna sposobnost stiče već sa 15 godina života, punoletno lice može svojim radom da stiče prihode i na taj način obezbedi samo sebi sredstva za izdržavanje. 

Kada je roditelj nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, on ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji (npr. Svog deteta, unučeta, itd.), odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. Takođe se primenjuje pravilo o “očiglednoj nepravdi”.

Kada su brat odnosno sestra maloletni oni imaju pravo na izdržavanje od punoletnog brata ili sestre, odnosno od maloletnog brata ili sestre koji stiče zaradu ili ima prihode od imovine, ako roditelji nisu živi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. 

Pravila o izdržavanju deteta, roditelja I drugih krvnih srodnika se primenjuju i na adoptivne srodnike. Obzirom da Porodični zakon izjednačava srodstvo zasnovano usvojenjem sa krvnim srodstvom, onda je ovo potpuno logično. Prethodno važeći Zakon o braku i porodičnim odnosima je pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja. Nepotpunim usvojenjem se zasnivao pravni odnos samo između deteta – usvojenika i lica koje usvaja. Potpunim usvojenjem se zasniva odnos identičan krvnom srodstvu i to je trenutno jedini oblik usvojenja koji poznaje naše pravo.

Što se tiče izdržavanja tazbinski srodnika, Porodični zakon propisuje sledeće:

Kada je pastorak maloletan, on ima pravo na izdržavanje od maćehe ili očuha, osim ukoliko je brak između roditelja i maćehe ili očuha prestao poništajem ili razvodom.

Kada su maćeha odnosno očuh nesposobni za rad, a nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, njima pripada pravo na izdržavanje od punoletnog pastorka srazmerno njegovim mogućnostima, pod uslovom da to ne predstavlja očiglednu nepravdu za njega.

KOLIKO?

Koliko iznosi alimentacija odnosno izdržavanje? Izdržavanje može da bude određeno u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu ( od 15 do 50%) od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja. Pritom se radi o neto novčanim primanjima, odnosno primanjima umanjenim za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. 

Postoji dodatni uslov kada je u pitanju dete, a to je da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Prilikom određivanja visine izdržavanja vodi se računa o potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja.

KAKO?

Alimentacija se najčešće određuje u novcu. Međutim, može se odrediti i na drugi način ukoliko se o tome sporazumeju poverilac i dužnik izdržavanja i o tome zaključe sporazum u formi javnobeležničkog zapisa.

Porodični zakon ne propisuje način ispunjenja obaveze plaćanja alimentacije. Međutim, tu je presuda kojom se određuje kako će dužnik izdržavanja plaćati alimentaciju. U praksi su najčešće dva načina: predajom novca na ruke ili uplatom novca na tekući račun otvoren kod banke. U situacijama kada presudom nije određen način plaćanja izdržavanja, onda dužnik izdržavanja može sam birati da li će novac davati poveriocu na ruke ili uplaćivati na račun. Naravno, uvek je preporučljivo da ukoliko se daje alimentacija na ruke da dužnik dobije priznanicu koja predstavlja i dokaz da je obaveza izvršena.

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Jedno od osnovnih prava deteta, koje garantuju Konvencija UN o pravima deteta i Porodični zakon Republike Srbije, je da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Takođe, pravo je deteta da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost.

Nažalost, u praksi su česte situacije da roditelj kome je dete povereno na staranje (najčešće je to majka) ne dozvoljava drugom roditelju (najčešće ocu) da redovno viđa dete u skladu sa modelom viđanja koji je predviđen sudskom odlukom. Razlozi za ovakvo ponašanje, odnosno uskraćivanje ili onemogućavanje detetu da održava lične odnose i neposredne kontakte sa drugim roditeljem, su različiti: neuredno ili neblagovremeno plaćanje alimentacije, neplaćanje alimentacije od strane drugog roditelja, a nekad je to osveta zbog povređene sujete jer je drugi roditelj zasnovao novu van/bračnu zajednicu. U tim situacijama roditelj često instruiše maloletno dete protiv drugog roditelja i usađuje osećaj nesigurnosti ili krivice u dete. Razlozi su brojni i različiti. Opravdano se postavlja pitanje posledica koje ovakvo ponašanje roditelja, koji uskraćuje jedno od elementarnih dečjih prava, ostavlja na dete. Nesporno je da negativnih posledica ima i da one ostaju, često, do kraja života. Te negativne posledice se ogledaju u stvaranju osećaja nesigurnosti i/ili osećaja krivice kod deteta, potom često deca da bi pridobila naklonost  roditelja počinju da manupulišu i pribegavaju “sitnim” lažima, a iza svega toga se krije, uglavnom, strah od ostavljanja.  

Svakako da roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ima daleko veći uticaj na vaspitanje, fizički i mentalni razvoj deteta i zbog toga je važno da omogući detetu da nesmetano održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim osobama. Naravno, ovo sve pod pretpostavkom da drugi roditelj, srodnici i druga bliska lica žele da održavaju lične odnose i imaju neposredne kontakte sa detetom.  

Pravni “put” da roditelj, sa kojim dete ne živi, realizuje pravo na viđanje sa detetom, jeste da pokrene izvršni postupak ukoliko postoji pravnosnažna i izvršna sudska odluka. Celishodnost  i sve mane tog postupka su manje-više poznate većini. Dešava se da roditelj, sa kojim dete živi, izbegava da preda dete drugom roditelju, pa se izvršenje često odlaže i tako prolongira. 

Zakonodavac je obezbedio da se pravo deteta na izdržavanje zaštiti kroz dve vrste postupka: izvršni i krivični postupak.  To znači da se lice, koje je u obavezi da plaća izdržavanje, ukoliko ne plaća izdržavanje može primorati na to na dva načina. Ili da se pokrene izvršni postupak ili da se podnese krivična prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja. Isti je slučaj sa pravom deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa srodnicima (najčesće su to bake i deke) i drugim bliskim licima. Osim izvršnog postupka, predviđena je krivična odgovornost roditelja koji uskraćuje svom detetu pravo da održava lične odnose sa drugim roditeljem ili srodnikom (napomena: krivičnim delom nisu obuhvaćena druga lica za koja dete vezuje posebna bliskost). Zakonodavac je predvideo istu vrstu i visinu krivične sankcije za oba ova krivična dela: nedavanje izdržavanja (član 195. Krivičnog zakonika) i oduzimanje maloletnog lica  (član 191. stav 3. Krivičnog zakonika) , a to je novčana kazna ili zatvor do dve godine. Posledice nedavanja izdržavanja/alimentacije su imovinske prirode i otklonjive su, dok su posledice uskraćivanja/onemogućavanja detetu da viđa drugog roditelja emotivne i psihološke prirode i često su neotklonjive. Zbog različitih vrsta posledica, po mišljenju autora, potrebno je predvideti rigorozniju sankciju za krivično delo oduzimanja maloletnog lica iz čl. 191. st.3. KZ.  

U praksi, nažalost, nisu česte situacije u kojima se pokreće postupak delimičnog lišenja roditeljskog prava ili postupak preventivnog/korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava kada roditelj uskraćuje pravo detetu da viđa drugog roditelja ili druga bliska lica. 

Uskraćivanje prava odnosno onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim licima, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, čini obično na dva načina: direktno i indirektno. Direktno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem jeste izričita zabrana upućena detetu (npr. “ne možeš da se vidiš sa ocem/majkom) ili zabrana upućena drugom roditelju ( npr. “ne dozvoljavam ti da dođeš da vidiš dete”).  Indirektno uskraćivanje ovog prava se ogleda u instruisanju deteta protiv drugog roditelja, odnosno stvaranje osećaja kod deteta da ono samo ne želi da vidi drugog roditelja. U ovom slučaju postoji problem dokazivanja da je dete instruisano na taj način, jer zvanično roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo “dozvoljava” drugom roditelju da viđa dete i tako obesmišljava krivičnu prijavu zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ (npr. situacija kada jedan roditelj kaže drugom “Ja ti ne branim da viđaš dete, šta ja mogu kad dete ne želi da te vidi”).  U ovakvim situacijama bi adekvatna ustanova, specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima, imala značajan doprinos jer bi imala zadatak da utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji indirektno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem.

Interesantna bi bila statistika u pogledu broja krivičnih prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja i krivičnih prijava zbog oduzimanja maloletnog lica odnosno uskraćivanja prava / onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Utisak autora je da je veći broj prijava za nedavanje alimentacije u odnosu na broj prijava zbog oduzimanja maloletnog lica. Takođe, bilo bi celishodno da se pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa drugim srodnicima i licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, zaštiti kroz krivično delo koje će obuhvatiti sve tri kategorije lica: roditelja, srodnika i druga bliska lica (koja ne moraju nužno biti srodnici). Prema aktuelno važećem Krivičnom zakoniku krivično delo “Oduzimanje maloletnog lica” obuhvata samo roditelja i srodnike odnosno član 191. stav. 3. Krivičnog zakonika glasi: “Ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom. kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.”