Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?

Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?

Alimentacija ili izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih Porodičnim zakonom Republike Srbije. Izdržavanje predstavlja, najčešče, novčani iznos koji jedno lice (dužnik izdržavanja) plaća drugom licu (poveriocu izdržavanja) u ne/određenom vremenskom periodu kao vid materijalne pomoći. Obaveza izdržavanja se ustanovljava sudskom odlukom, mada postoji zakonska mogućnost zaključenja sporazuma o zakonskom izdržavanju u formi javnobeležničkog zapisa. 

Naš Porodični zakon koristi pojam izdržavanje iako se odomaćio pojam alimentacija (enl.reč alimony).

KO?

Prema Porodičnom zakonu, pravo na izdržavanje imaju:

– Supružnik / vanbračni partner
– Majka deteta
– Maloletno dete
– Punoletno dete
– Roditelji
– Brat / sestra
– Adoptivni srodnici
– Tazbinski srodnici

Obavezu izdržavanja imaju drugi supružnik, vanbračni partner, krvni srodnici (prema redosledu nasleđivanja po zakonu), tazbinski srodnici (tek nakon krvnih srodnika).

Pravo deteta na izdržavanje uvek ima prvenstvo.

KADA?

Kada supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad, ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. 

Kako Ustav Republike Srbije izjednačava vanbračnu zajednicu sa brakom, to se prethodno pravilo primenjuje i na vanbračnog partnera

Izdržavanje supružnika posle prestanka braka (bivšeg supružnika) ne može trajati duže od pet godina, osim ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi.

Kada majka deteta nema dovoljno sredstava za izdržavanje onda ona ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja, osim ukoliko bi to predstavljalo očiglednu nepravdu za oca. Pojam “očigledna nepravda” nije definisan zakonom, tako da će sud u svakom pojedinačnom slučaju, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, utvrđivati da li postoji očigledna nepravda. Pritom, sud ne utvrđuje postojanje očigledne nepravde po službenoj dužnosti, već na zahtev oca. 

Maloletno dete ima pravo na izdržavanje prevashodno od svojih roditelja. Ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje ili nisu živi, onda obaveza izdržavanja pripada drugim krvnim srodnicima u pravoj ushodnoj liniji (npr.posle roditelja, obavezu imaju babe i dede po majčinoj i očevoj liniji, itd.). 

Kada se punoletno dete nalazi na redovnom školovanju ono ima pravo na izdržavanje najkasnije do navršene 26. godine života

Međutim, kada je punoletno dete nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ono ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje. Znači u ovom slučaju obaveza izdržavanja može trajati neograničeno. 

Ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, onda punoletno dete ima pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika srazmerno njihovim mogućnostima. I ovde važi pravilo da ukoliko bi davanje izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje ili druge krvne srodnike, onda punoletno dete ne bi imalo pravo na izdržavanje. Zakonodavac je pošao od toga da, obzirom da se radna sposobnost stiče već sa 15 godina života, punoletno lice može svojim radom da stiče prihode i na taj način obezbedi samo sebi sredstva za izdržavanje. 

Kada je roditelj nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, on ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji (npr. Svog deteta, unučeta, itd.), odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. Takođe se primenjuje pravilo o “očiglednoj nepravdi”.

Kada su brat odnosno sestra maloletni oni imaju pravo na izdržavanje od punoletnog brata ili sestre, odnosno od maloletnog brata ili sestre koji stiče zaradu ili ima prihode od imovine, ako roditelji nisu živi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. 

Pravila o izdržavanju deteta, roditelja I drugih krvnih srodnika se primenjuju i na adoptivne srodnike. Obzirom da Porodični zakon izjednačava srodstvo zasnovano usvojenjem sa krvnim srodstvom, onda je ovo potpuno logično. Prethodno važeći Zakon o braku i porodičnim odnosima je pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja. Nepotpunim usvojenjem se zasnivao pravni odnos samo između deteta – usvojenika i lica koje usvaja. Potpunim usvojenjem se zasniva odnos identičan krvnom srodstvu i to je trenutno jedini oblik usvojenja koji poznaje naše pravo.

Što se tiče izdržavanja tazbinski srodnika, Porodični zakon propisuje sledeće:

Kada je pastorak maloletan, on ima pravo na izdržavanje od maćehe ili očuha, osim ukoliko je brak između roditelja i maćehe ili očuha prestao poništajem ili razvodom.

Kada su maćeha odnosno očuh nesposobni za rad, a nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, njima pripada pravo na izdržavanje od punoletnog pastorka srazmerno njegovim mogućnostima, pod uslovom da to ne predstavlja očiglednu nepravdu za njega.

KOLIKO?

Koliko iznosi alimentacija odnosno izdržavanje? Izdržavanje može da bude određeno u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu ( od 15 do 50%) od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja. Pritom se radi o neto novčanim primanjima, odnosno primanjima umanjenim za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. 

Postoji dodatni uslov kada je u pitanju dete, a to je da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Prilikom određivanja visine izdržavanja vodi se računa o potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja.

KAKO?

Alimentacija se najčešće određuje u novcu. Međutim, može se odrediti i na drugi način ukoliko se o tome sporazumeju poverilac i dužnik izdržavanja i o tome zaključe sporazum u formi javnobeležničkog zapisa.

Porodični zakon ne propisuje način ispunjenja obaveze plaćanja alimentacije. Međutim, tu je presuda kojom se određuje kako će dužnik izdržavanja plaćati alimentaciju. U praksi su najčešće dva načina: predajom novca na ruke ili uplatom novca na tekući račun otvoren kod banke. U situacijama kada presudom nije određen način plaćanja izdržavanja, onda dužnik izdržavanja može sam birati da li će novac davati poveriocu na ruke ili uplaćivati na račun. Naravno, uvek je preporučljivo da ukoliko se daje alimentacija na ruke da dužnik dobije priznanicu koja predstavlja i dokaz da je obaveza izvršena.

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Jedno od osnovnih prava deteta, koje garantuju Konvencija UN o pravima deteta i Porodični zakon Republike Srbije, je da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Takođe, pravo je deteta da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost.

Nažalost, u praksi su česte situacije da roditelj kome je dete povereno na staranje (najčešće je to majka) ne dozvoljava drugom roditelju (najčešće ocu) da redovno viđa dete u skladu sa modelom viđanja koji je predviđen sudskom odlukom. Razlozi za ovakvo ponašanje, odnosno uskraćivanje ili onemogućavanje detetu da održava lične odnose i neposredne kontakte sa drugim roditeljem, su različiti: neuredno ili neblagovremeno plaćanje alimentacije, neplaćanje alimentacije od strane drugog roditelja, a nekad je to osveta zbog povređene sujete jer je drugi roditelj zasnovao novu van/bračnu zajednicu. U tim situacijama roditelj često instruiše maloletno dete protiv drugog roditelja i usađuje osećaj nesigurnosti ili krivice u dete. Razlozi su brojni i različiti. Opravdano se postavlja pitanje posledica koje ovakvo ponašanje roditelja, koji uskraćuje jedno od elementarnih dečjih prava, ostavlja na dete. Nesporno je da negativnih posledica ima i da one ostaju, često, do kraja života. Te negativne posledice se ogledaju u stvaranju osećaja nesigurnosti i/ili osećaja krivice kod deteta, potom često deca da bi pridobila naklonost  roditelja počinju da manupulišu i pribegavaju “sitnim” lažima, a iza svega toga se krije, uglavnom, strah od ostavljanja.  

Svakako da roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ima daleko veći uticaj na vaspitanje, fizički i mentalni razvoj deteta i zbog toga je važno da omogući detetu da nesmetano održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim osobama. Naravno, ovo sve pod pretpostavkom da drugi roditelj, srodnici i druga bliska lica žele da održavaju lične odnose i imaju neposredne kontakte sa detetom.  

Pravni “put” da roditelj, sa kojim dete ne živi, realizuje pravo na viđanje sa detetom, jeste da pokrene izvršni postupak ukoliko postoji pravnosnažna i izvršna sudska odluka. Celishodnost  i sve mane tog postupka su manje-više poznate većini. Dešava se da roditelj, sa kojim dete živi, izbegava da preda dete drugom roditelju, pa se izvršenje često odlaže i tako prolongira. 

Zakonodavac je obezbedio da se pravo deteta na izdržavanje zaštiti kroz dve vrste postupka: izvršni i krivični postupak.  To znači da se lice, koje je u obavezi da plaća izdržavanje, ukoliko ne plaća izdržavanje može primorati na to na dva načina. Ili da se pokrene izvršni postupak ili da se podnese krivična prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja. Isti je slučaj sa pravom deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa srodnicima (najčesće su to bake i deke) i drugim bliskim licima. Osim izvršnog postupka, predviđena je krivična odgovornost roditelja koji uskraćuje svom detetu pravo da održava lične odnose sa drugim roditeljem ili srodnikom (napomena: krivičnim delom nisu obuhvaćena druga lica za koja dete vezuje posebna bliskost). Zakonodavac je predvideo istu vrstu i visinu krivične sankcije za oba ova krivična dela: nedavanje izdržavanja (član 195. Krivičnog zakonika) i oduzimanje maloletnog lica  (član 191. stav 3. Krivičnog zakonika) , a to je novčana kazna ili zatvor do dve godine. Posledice nedavanja izdržavanja/alimentacije su imovinske prirode i otklonjive su, dok su posledice uskraćivanja/onemogućavanja detetu da viđa drugog roditelja emotivne i psihološke prirode i često su neotklonjive. Zbog različitih vrsta posledica, po mišljenju autora, potrebno je predvideti rigorozniju sankciju za krivično delo oduzimanja maloletnog lica iz čl. 191. st.3. KZ.  

U praksi, nažalost, nisu česte situacije u kojima se pokreće postupak delimičnog lišenja roditeljskog prava ili postupak preventivnog/korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava kada roditelj uskraćuje pravo detetu da viđa drugog roditelja ili druga bliska lica. 

Uskraćivanje prava odnosno onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim licima, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, čini obično na dva načina: direktno i indirektno. Direktno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem jeste izričita zabrana upućena detetu (npr. “ne možeš da se vidiš sa ocem/majkom) ili zabrana upućena drugom roditelju ( npr. “ne dozvoljavam ti da dođeš da vidiš dete”).  Indirektno uskraćivanje ovog prava se ogleda u instruisanju deteta protiv drugog roditelja, odnosno stvaranje osećaja kod deteta da ono samo ne želi da vidi drugog roditelja. U ovom slučaju postoji problem dokazivanja da je dete instruisano na taj način, jer zvanično roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo “dozvoljava” drugom roditelju da viđa dete i tako obesmišljava krivičnu prijavu zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ (npr. situacija kada jedan roditelj kaže drugom “Ja ti ne branim da viđaš dete, šta ja mogu kad dete ne želi da te vidi”).  U ovakvim situacijama bi adekvatna ustanova, specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima, imala značajan doprinos jer bi imala zadatak da utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji indirektno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem.

Interesantna bi bila statistika u pogledu broja krivičnih prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja i krivičnih prijava zbog oduzimanja maloletnog lica odnosno uskraćivanja prava / onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Utisak autora je da je veći broj prijava za nedavanje alimentacije u odnosu na broj prijava zbog oduzimanja maloletnog lica. Takođe, bilo bi celishodno da se pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa drugim srodnicima i licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, zaštiti kroz krivično delo koje će obuhvatiti sve tri kategorije lica: roditelja, srodnika i druga bliska lica (koja ne moraju nužno biti srodnici). Prema aktuelno važećem Krivičnom zakoniku krivično delo “Oduzimanje maloletnog lica” obuhvata samo roditelja i srodnike odnosno član 191. stav. 3. Krivičnog zakonika glasi: “Ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom. kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.”

Punomoćje u porodično-pravnim postupcima

Punomoćje u porodično-pravnim postupcima

Punomoćje se može definisati kao ugovor između vlastodavca ( to je lice koje “ovlašćuje”) i punomoćnika kojim se punomoćnik obavezuje da, uz naknadu ili besplatno, u ime i za račun vlastodavca, preduzima određene pravne poslove, tako da oni neposredno obavezuju vlastodavca i drugu ugovornu stranu.

Postoje nekoliko vrsta punomoćja, ali nećemo nabrajati sva već samo ona koja su bitna za porodično-pravne postupke. Pod pojmom porodično-pravni postupci podrazumevam postupke koji se vode pred sudom i postupke koji se vode pred organima državne uprave. U zavisnosti od organa pred kojim se vodi postupak i u zavisnosti od vrste postupka zavisiće i vrsta punomoćja.

Zakonom o parničnom postupku je propisana sadržina generalnog (opšteg) punomoćja. Osim što punomoćje mora piti u pisanom obliku i potpisano od strane vlastodavca, ono ne mora biti overeno pred javnim beležnikom (notarom).

Međutim, Porodični zakon propisuje da u bračnim sporovimapunomoćje mora biti overeno i izdato samo radi zastupanja u tom sporu i važi do pravnosnažnog okončanja spora. Ono treba da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podizanje tužbe. Ova pravila važe u slučaju da tužbu, kojom se pokreće bračni spor pred nadležnim sudom, podnosi stranka preko punomoćnika, a ne lično. Obrnuto, punomoćje punomoćnika tužene strane ne mora biti overeno i izdato radi zastupanja u tom sporu.

Bračni sporovi su:

  1. postupak radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja braka,
  2. postupak za poništenje braka
  3. postupak razvoda braka.

U postupku sklapanja braka preko punomoćnika takođe važi pravilo da punomoćje mora biti overeno i izdato samo radi sklapanja braka. Ono treba da sadrži lične podatke o vlastodavcu, punomoćniku i budućem supružniku koji će prisustvovati sklapanju braka, kao i datum overe punomoćja. Ovo punomoćje važi 90 dana od dana overavanja.

U svim ostalim postupcima pred sudom i državnim organima(npr. opština, centar za socijalni rad, policija i slično) punomoćje je generalno ili, narodski rečeno “obično”, što znači da ne mora biti overeno pred notarom niti specijalno (odnosno ne moraju se navoditi posebno pravne radnje koje može preduzimati punomoćnik).

Kako se najbrže razvesti?

Kako se najbrže razvesti?

Većina nas ima predstavu o tome koliko postupci za razvod braka mogu dugo trajati. Međutim, ukoliko su supružnici definitivno doneli odluku da se razvedu, onda je svakako najbrži način sporazumni razvod braka.

Nakon podnošenja predloga za sporazumni razvod braka, sudija kome je dodeljen predmet zakazuje ročište. Ukoliko bračni partneri imaju zajedničku maloletnu decu, onda najčešće sudija odmah, pre zakazivanja prvog ročišta, upućuje zahtev nadležnom centru za socijalni rad da dostavi nalaz i mišljenje. Centar treba da se izjasni da li je sporazum u najboljem interesu maloletne dece. Nakon što centar dostavi nalaz i mišljenje, sudija zakazuje ročište i poziva oba bračna partnera. To prvo ročište može istovremeno da bude i jedino ukoliko nema spornih pitanja među bračnim partnerima. Na tom istom ročištu sudija će objaviti presudu i naknadno dostaviti pismeni otpravak presude strankama.

Što se tiče troškova sudskog postupka, u praksi najčešće bračni partneri plaćaju troškove na jednake delove.

Ovo je ukratko objašnjenje sporazumnog razvoda braka koji je ujedno i najbrži i najjednostavniji način okončanja braka. Pritom, sporazum štedi i vreme i živce i novac bračnim partnerima.

Pre nego se upustimo u objašnjenje samog toka postupka i sadržine sporazuma o razvodu braka, potrebno je napraviti kratku digresiju.

Postupak razvoda braka je regulisan Porodičnim zakonom i Zakonom o parničnom postupku. Postoje dva načina okončanja braka:ž

1. razvod po tužbi,

2. sporazumni razvod. 

Praktično, u slučaju razvoda po tužbi obično nema saglasnosti bračnih partnera o razvodu, te je jedan od bračnih partnera “primoran” da podnese tužbu za razvod braka kako bi do istog došlo. Sporazumni razvod podrazumeva da su se bračni partneri odnosno supružnici dogovorili o svim bitnim pitanjima koja se tiču razvoda.

Pošto je sam naziv ovog članka “Kako se najbrže razvesti?” onda ćemo se baviti pitanjem sporazumnog razvoda.

Postupak razvoda na osnovu sporazuma supružnika je regulisan Porodičnim zakonom. Isti zakon propisuje i sadržinu sporazuma odnosno šta sporazum o razvodu braka mora  da sadrži:

  • pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava (u slučajevima kada supružnici imaju zajedničku maloletnu decu)
  • pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine ( u slučaju da su supružnici stekli zajedničku imovinu u toku braka).

Ukoliko bračni partneri nemaju zajedničke maloletne dece niti zajedničke imovine onda sporazum o razvodu braka sadrži samo “dogovor” supružnika o razvodu braka.

Sporazum o razvodu braka u svim slučajevima mora biti u pisanoj formi.

Predlog za sporazumni razvod braka se podnosi sudu na čijoj teritoriji bračni partneri imaju zajedničko prebivalište. Kako često u praksi, bar što se tiče grada Beograda, supružnici nemaju prijavljeno prebivalište na istoj adresi na kojoj i faktički žive, onda predlog mogu podneti sudu na čijoj teritoriji ima prebivalište jedan od bračnih partnera.

Nakon podnošenja predloga za sporazumni razvod braka, sudija kome je dodeljen predmet zakazuje ročište. Ukoliko bračni partneri imaju zajedničku maloletnu decu, onda najčešće sudija odmah, pre zakazivanja prvog ročišta, upućuje zahtev nadležnom centru za socijalni rad da dostavi nalaz i mišljenje. Centar treba da se izjasni da li je sporazum u najboljem interesu maloletne dece. Nakon što centar dostavi nalaz i mišljenje, sudija zakazuje ročište i poziva oba bračna partnera. To prvo ročište može istovremeno da bude i jedino ukoliko nema spornih pitanja među bračnim partnerima. Na tom istom ročištu sudija će objaviti presudu i naknadno dostaviti pismeni otpravak presude strankama.

Što se tiče troškova sudskog postupka, u praksi najčešće bračni partneri plaćaju troškove na jednake delove.

Ovo je ukratko objašnjenje sporazumnog razvoda braka koji je ujedno i najbrži i najjednostavniji način okončanja braka. Pritom, sporazum štedi i vreme i živce i novac bračnim partnerima.

[/et_pb_text][/et_pb_column][/et_pb_row][/et_pb_section]