Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Jedno od osnovnih prava deteta, koje garantuju Konvencija UN o pravima deteta i Porodični zakon Republike Srbije, je da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Takođe, pravo je deteta da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost.

Nažalost, u praksi su česte situacije da roditelj kome je dete povereno na staranje (najčešće je to majka) ne dozvoljava drugom roditelju (najčešće ocu) da redovno viđa dete u skladu sa modelom viđanja koji je predviđen sudskom odlukom. Razlozi za ovakvo ponašanje, odnosno uskraćivanje ili onemogućavanje detetu da održava lične odnose i neposredne kontakte sa drugim roditeljem, su različiti: neuredno ili neblagovremeno plaćanje alimentacije, neplaćanje alimentacije od strane drugog roditelja, a nekad je to osveta zbog povređene sujete jer je drugi roditelj zasnovao novu van/bračnu zajednicu. U tim situacijama roditelj često instruiše maloletno dete protiv drugog roditelja i usađuje osećaj nesigurnosti ili krivice u dete. Razlozi su brojni i različiti. Opravdano se postavlja pitanje posledica koje ovakvo ponašanje roditelja, koji uskraćuje jedno od elementarnih dečjih prava, ostavlja na dete. Nesporno je da negativnih posledica ima i da one ostaju, često, do kraja života. Te negativne posledice se ogledaju u stvaranju osećaja nesigurnosti i/ili osećaja krivice kod deteta, potom često deca da bi pridobila naklonost  roditelja počinju da manupulišu i pribegavaju “sitnim” lažima, a iza svega toga se krije, uglavnom, strah od ostavljanja.  

Svakako da roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ima daleko veći uticaj na vaspitanje, fizički i mentalni razvoj deteta i zbog toga je važno da omogući detetu da nesmetano održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim osobama. Naravno, ovo sve pod pretpostavkom da drugi roditelj, srodnici i druga bliska lica žele da održavaju lične odnose i imaju neposredne kontakte sa detetom.  

Pravni “put” da roditelj, sa kojim dete ne živi, realizuje pravo na viđanje sa detetom, jeste da pokrene izvršni postupak ukoliko postoji pravnosnažna i izvršna sudska odluka. Celishodnost  i sve mane tog postupka su manje-više poznate većini. Dešava se da roditelj, sa kojim dete živi, izbegava da preda dete drugom roditelju, pa se izvršenje često odlaže i tako prolongira. 

Zakonodavac je obezbedio da se pravo deteta na izdržavanje zaštiti kroz dve vrste postupka: izvršni i krivični postupak.  To znači da se lice, koje je u obavezi da plaća izdržavanje, ukoliko ne plaća izdržavanje može primorati na to na dva načina. Ili da se pokrene izvršni postupak ili da se podnese krivična prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja. Isti je slučaj sa pravom deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa srodnicima (najčesće su to bake i deke) i drugim bliskim licima. Osim izvršnog postupka, predviđena je krivična odgovornost roditelja koji uskraćuje svom detetu pravo da održava lične odnose sa drugim roditeljem ili srodnikom (napomena: krivičnim delom nisu obuhvaćena druga lica za koja dete vezuje posebna bliskost). Zakonodavac je predvideo istu vrstu i visinu krivične sankcije za oba ova krivična dela: nedavanje izdržavanja (član 195. Krivičnog zakonika) i oduzimanje maloletnog lica  (član 191. stav 3. Krivičnog zakonika) , a to je novčana kazna ili zatvor do dve godine. Posledice nedavanja izdržavanja/alimentacije su imovinske prirode i otklonjive su, dok su posledice uskraćivanja/onemogućavanja detetu da viđa drugog roditelja emotivne i psihološke prirode i često su neotklonjive. Zbog različitih vrsta posledica, po mišljenju autora, potrebno je predvideti rigorozniju sankciju za krivično delo oduzimanja maloletnog lica iz čl. 191. st.3. KZ.  

U praksi, nažalost, nisu česte situacije u kojima se pokreće postupak delimičnog lišenja roditeljskog prava ili postupak preventivnog/korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava kada roditelj uskraćuje pravo detetu da viđa drugog roditelja ili druga bliska lica. 

Uskraćivanje prava odnosno onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim licima, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, čini obično na dva načina: direktno i indirektno. Direktno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem jeste izričita zabrana upućena detetu (npr. “ne možeš da se vidiš sa ocem/majkom) ili zabrana upućena drugom roditelju ( npr. “ne dozvoljavam ti da dođeš da vidiš dete”).  Indirektno uskraćivanje ovog prava se ogleda u instruisanju deteta protiv drugog roditelja, odnosno stvaranje osećaja kod deteta da ono samo ne želi da vidi drugog roditelja. U ovom slučaju postoji problem dokazivanja da je dete instruisano na taj način, jer zvanično roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo “dozvoljava” drugom roditelju da viđa dete i tako obesmišljava krivičnu prijavu zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ (npr. situacija kada jedan roditelj kaže drugom “Ja ti ne branim da viđaš dete, šta ja mogu kad dete ne želi da te vidi”).  U ovakvim situacijama bi adekvatna ustanova, specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima, imala značajan doprinos jer bi imala zadatak da utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji indirektno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem.

Interesantna bi bila statistika u pogledu broja krivičnih prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja i krivičnih prijava zbog oduzimanja maloletnog lica odnosno uskraćivanja prava / onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Utisak autora je da je veći broj prijava za nedavanje alimentacije u odnosu na broj prijava zbog oduzimanja maloletnog lica. Takođe, bilo bi celishodno da se pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa drugim srodnicima i licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, zaštiti kroz krivično delo koje će obuhvatiti sve tri kategorije lica: roditelja, srodnika i druga bliska lica (koja ne moraju nužno biti srodnici). Prema aktuelno važećem Krivičnom zakoniku krivično delo “Oduzimanje maloletnog lica” obuhvata samo roditelja i srodnike odnosno član 191. stav. 3. Krivičnog zakonika glasi: “Ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom. kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.”

Međunarodna otmica dece

Međunarodna otmica dece

 

Pojam ”medjunarodna otmica dece” podrazumeva neovlašćeno prekogranično odvođenje ili zadržavanje dece od strane roditelja/srodnika bez saglasnosti drugog roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Najčešći cilj roditelja, koji neovlašćeno odvede/zadrži dete, je da u inostranstvu izdejstvuje novu, za sebe povoljniju, odluku o staranju nad detetom.

Za naš pravni sistem su važna dva medjunarodna pravna akta koja regulišu ovu materiju: Haška konvencija o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece iz 1980. godine i Evropska konvencija o priznavanju I izvršenju odluka o staranju o deci I ponovnom ispostavljanju odnosa staranja.

Ciljevi Haške konvencije su: da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici (potpisnici Haške konvencije) i da obezbedi da se prava na staranje i viđanje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Znači, postoje dva prava: pravo  na staranje I pravo na vidjanje. Pravo na staranje uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, dok pravo na viđanje uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka. 

Ova konvencija omogućava ostvarivanje ovih prava roditelja u slučaju odvođenja deteta u neku od država potpisnica tj. hitno vraćanje deteta ili hitno omogućavanje vršenja roditeljskog prava u toj zemlji potpisnici. Zahtev za ostvarivanje jednog prava ne isključuje zahtev za ostvarivanje drugog prava.

Konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o staranju nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece i za cilj ima uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja. Time se pravo na staranje koje postoji po pravu države u kojoj je dete pre odvođenja bilo stalno nastanjeno poštuje u svim drugim državama ugovornicama.

Svaka država potpisnica Haške konvencije ima centralni izvršni organ koji je zadužen za ispunjavanje obaveza predviđenih Konvencijom.

Centralni izvrni organ odnosno organ nadležan za postupanje po pitanju zahteva za rešavanje međunarodne otmice dece u Republici Srbiji je Ministarstvo pravde kome se u slučaju odvođenja deteta iz Republike Srbije u neku drugu državu potpisnicu podnosi zahtev. Ministarstvo dalje vodi postupak na međunarodnom planu tj. ostvaruje saradnju sa nadležnim organima država potpisnica u kojima se dete nalazi u cilju sprovođenja odredbi Konvencije tj. vraćanja deteta u državu iz koje je neovlašćeno odvedeno. Isto važi I kada se je dete odvedeno ili zadržano u Republici Srbiji, a prethodno mesto stalnog boravka je bila druga država potpisnica.

Međutim, da bi se postupak po zahtevu nastavio pred centralnim izvršnim organom, prethodno je potrebno da podnosilac zahteva dokaže određene  činjenice:

  • Da je dete imalo redovno boravište u državi različitoj od one u koju je odvedeno. Pod pojmom “redovno boravište” podrazumeva se mesto u kome je dete živelo duže vreme pre odvođenja. Pritom, uzeće se u obzir sve lične I porodične okolnosti deteta,
  • Da odvođenje predstavlja povredu prava na staranje nad detetom u državi iz koje je odvedeno. Pravo na staranje može postojati na osnovu samog zakona ili može biti utvrđeno sudskom odlukom. Roditelj koji je lišen roditeljskog prava pravnosnažnom sudskom odlukom, lišen prava da odlučuje o bitnim pitanjima koja se tiču detetovog života ili je lišen poslovne sposobnosti ne može se pozivati na povredu prava na staranje nad detetom.
  • Da je podnosilac zahteva u trenutku odvođenja faktički vršio pravo na staranje odnosno na viđanje deteta,
  • Da je dete nije navršilo 16. godinu života.

Napred navedene činjenice je potrebno potkrepiti dokazima koji se prilažu uz zahtev, a koje je neophodno prevesti na jezik države u koju se šalje zahtev, tj. države u kojoj se dete nalazi tj. u koju je neovlašćeno odvedeno.

 Sudski ili upravni organi država ugovornica će hitno sprovesti postupak za povratak deteta.

Ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja. Ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja.

Ako je dete nezakonito odvedeno ili zadržano u smislu člana 3, a na dan početka postupka pred sudskim ili upravnim organom države ugovornice u kojoj se dete nalazi proteklo je manje od godinu dana od dana nezakonitog odvođenja ili zadržavanja, odnosni nadležni organ će naložiti hitan povratak deteta.

Sudski ili upravni organ, čak i ako je pravni postupak pokrenut nakon isteka roka od godinu dana pomenutog u prethodnom stavu, takođe će naložiti povratak deteta ako se ne dokaže da se dete prilagodilo novoj sredini. U ovom slučaju važnu ulogu igra organ starateljstva koji treba da utvrdi da li se dete integrisalo u novu sredinu ili ne.

Ako sudski ili upravni organ u državi kojoj je upućen zahtev ima razloga da veruje da je dete odvedeno u neku drugu državu, može obustaviti postupak ili odbaciti molbu za povratak deteta.

Vraćanje deteta se neće naložiti u slučajevima da je u državi iz koje je odvedeno došlo do neostvarivanja prava na staranje deteta, da bi povratak predstavljao tešku fizičku ili fizičku traumu ili ukoliko se dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav, protivi povratku.

Nalaganje povratka se može odbiti i iz jednog posebnog razloga tj. ukoliko se utvrdi da bi takav čin predstavljao kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (npr. vraćanje deteta zarad prodaje u ropstvo ili radi prisiljavanja na ugovoreni brak).

Po mišljenju autora, ukoliko bi se u ovom postupku utvrdilo da je došlo “do otmice”, po povratku deteta roditelju, koji je vršio roditeljsko pravo pre nezakonitog odvojenja / zadržavanja deteta, organ starateljstva bi morao da pokrene po službenoj dužnosti postupak lišenja roditeljskog prava protiv nesavesnog roditelja – “otmičara”. Osim što se nezakonitim odvođenjem/zadržavanjem deteta povređuje pravo roditelja na staranje nad detetom, istovremeno se povređuju i prava deteta.