Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

          Iako je Srbija još uvek tradicionalno orjentisana zemlja, primećuje se sve veći broj vanbračnih zajednica. Razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju da ne „potpisuju papir“ su različiti i mnogobrojni.

          Brak je pravni institut poznat od davnina. Zakonska definicija braka, sadržana u Porodičnom zakonu, glasi „Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca“.  Već na početku se može primetiti da u Republici Srbiji nije dozvoljen brak između osoba istog pola.

          Po sadržini između braka i vanbračne zajednice nema razlike, dok se po formi brak i vanbračna zajednica razlikuju.

          Za nastanak braka je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi koji su propisani zakonom i da budući supružnici prođu određenu proceduru pred matičarem. Za razliku od braka, za nastanak vanbračne zajednice dovoljno da partneri započnu zajednički život. 

      Prednosti

          Brak nastaje momentom potpisivanja pred matičarem, koji potom izdaje izvod iz matične knjige venčanih. Ovaj izvod je dokaz o momentu početka braka. Često se može čuti, posebno od mlađih osoba, da „taj papir“ ništa ne znači. U redu, mogli bismo se složiti da taj papir ništa ne znači sve dok „cvetaju ruže“. Međutim, taj papir dobija na značaju u drugim situacijama.

          Zahvaljujući izvodu iz matične knjige venčanih, supružnici su oslobođeni nekih nelagodnosti kao što su:

  • U slučaju rođenja deteta u braku, otac ne mora da ide u matičnu službu kako bi davao posebnu izjavu o priznanju očinstva, već matična služba upisuje podatke o roditeljima po službenoj dužnosti. Postoji zakonska pretpostavka da je otac deteta muž majke. U slučaju smrti oca, ova zakonska pretpostavka važi 300 dana od dana prestanka braka smrću pod uslovom da majka nije zaključila novi brak.
  • Supružnik/bračni partner spada u red zakonskih i nužnih naslednika. To znači da je supružnik po samom zakonu naslednik i lišen je obaveze pokretanja sudskog postupka kako bi dokazao učešće u sticanju npr. zajedničke svojine.
  • Pravo na porodičnu penziju iza smrti supružnika. Dovoljno je, između ostalog, da dostavite dokaz da ste u braku.

          Vanbračna zajednica, za koju se odlučuje sve veći broj mladih, ima takođe nekih prednosti:

  • Nema opterećenja oko pripreme svadbe, nema tih troškova i psihološkog opterećenja da li će sve proći u najboljem redu. Takođe nema obaveze prikupljanja dokumentacije koja je neophodna za matičara…
  • Za prestanak vanbračne zajednice je dovoljno da prestane zajednica života partnera.

      Mane

          Neke od mana braka, od kojih neke često navode ljudi koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu su:

  • Za prestanak braka nije dovoljno prekinuti zajednicu života, kao kod vabračne zajednice, već je neophodno pokrenuti sudski postupak (tužba za razvod ili predlog za sporazumni razvod braka) koji traje par meseci.
  • Ukoliko supružnici imaju zajedničku maloletnu decu, da bi se razveo brak sud mora da reši istovremeno i pitanje vršenja roditeljskog prava, načina održavanja ličnih odnosa roditelja i dece i visinu izdržavanja. U praksi, neretko postupak zna da se oduži. U nekim drugim zemljama, sud posebno raspravlja ova pitanja: npr. odmah razvede brak, potom vodi odvojene postupke za vršenje roditeljskog prava (poznatiji pojam je starateljstvo nad detetom), za visinu izdržavanja (odnosno alimentacije) i dr.

          Možda ima još nekih mana, ali po mišljenju autora su to dve glavne.

          Što se tiče vanbračne zajednice, ona ima daleko više mana nego prednosti:

  • Otac deteta rođenog u vanbračnoj zajednici mora, po rođenju deteta, da daje posebnu izjavu o priznanju deteta pred matičarem, a sa ovom izjavom mora da se složi majka deteta. U slučaju smrti vanbračnog partnera, pre davanja izjave o priznanju deteta pred matičare, nema zakonske pretpostavke da je vanbračni partner majke otac deteta, već bi majka morala da pokrene mukotrpan sudski postupak dokazivanja da je preminuli vanbračni partner otac deteta…
  • Vanbračni partner ne spada u krug zakonskih i nužnih naslednika, što znači da po smrti jednog vanbračnog partnera, drugi će morati da pokrene sudski postupak kako bi dokazao postojanje svojih imovinskih prava.
  • Vanbračni partner mora u posebnom sudskom postupku da dokaže postojanje vanbračne zajednice, duže od 3 godine, kako bi podneo zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju. 

        U pogledu prestanka vanbračne zajednice u kojoj su parneri dobili dete, postupak poveravanja deteta, odnosno odlučivanja o vršenju roditeljskog prava, je potpuno identičan kao i kod prestanka braka. Da bi van/bračni partneri dobili „papir“ na kojem piše da je dete povereno jednom od partnera, moraće da pokrenu postupak pred sudom, koji će ih uputiti na centar za socijalni rad itd.

        Zaključak je da obe forme partnerskog života imaju svoje prednosti i mane.    

 104 total views,  4 views today

Centar za socijalni rad VS. roditelji

Centar za socijalni rad VS. roditelji

          Neretko se centri za socijalni rad pominju u medijima i to najčešće u negativnom kontekstu. Ljudi se često pitaju čime se zaista bavi centar za socijalni rad, koje su njegove nadležnosti i sl. Posebno je pitanje nadležnosti centra za socijalni rad kada se radi o nesavesnim roditeljima I zaštiti najboljeg interesa dece.

            Pre nego se osvrnem na mere koje centri za socijalni rad mogu preduzeti protiv roditelja radi zaštite interesa dece, napraviću malu digresiju.

        Centri za socijalni rad se bave porodičnopravnom I socijalnom zaštitom. U ovom tekstu, ostavićemo po strani socijalnu zaštitu, i fokusiraćemo se na porodično pravnu zaštitu dece.

             Prema odredbama Porodičnog zakona centri za socijalni rad, kao organ starateljstva, vrše poslove zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva. Centri u svojim redovima imaju zaposlene, stručne radnike, sledećih profila: socijalni radnici, pedagozi, specijalni pedagozi, psiholozi, sociolozi, andragozi i pravnici. Zajednički imenitelj za stručne radnike, različitih profila, koji su zaduženi za konkretan slučaj je voditelj slučaja (po meni, ne baš najsrećniji naziv). Ovaj naziv je preuzet, najverovatnije, iz propisa zapadnih zemalja koji koriste pojam “case menager”. Mislim da je bilo neophodno voditi računa o višestrukom jezičkom značenju reči “slučaj” u srpskom jeziku, jer se dešava da se stranke osete uvređeno koriščenjem pojma “slučaj”.

            Naime, Porodični zakon propisuje da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su oni ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu. Pojam “staranje o detetu” ujedno definiše sadržinu roditeljskog prava. Staranje o detetu obuhvata više segmenata i to: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a sve ovo navedeno čini sadržinu roditeljskog prava.

           Koje su to mere ili “sankcije” koje može preduzeti centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, prema roditeljima koji ne vrše roditeljsko pravo na adekvatan način i u najboljem interesu deteta?

      I.  Najblaža porodično pravna mera, koju propisuje Porodični zakon, jeste preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo. To su najčešće situacije kada se roditelji ne mogu dogovoriti oko vaspitanja deteta, sagledavanja detetovih razvojnih potreba i uopšte onoga što je najbolje za dete (npr. roditelji se ne slažu oko izbora škole za dete, izbora sporta kojim će se dete baviti i sl.).

          II.  Sledeća, stroža, porodično pravna mera jeste korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava i to odluke kojima kojima:

1.   upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava;
2. upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili u ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima;
3. zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta (ukoliko je dete vlasnik pokretne ili nepokretne imovine).

           Dok su prethodne dve porodično pravne mere u isključivoj nadležnosti centra za socijalni rad, o sledećim merama odlučuje sud u postupku koji može pokrenuti centar za socijalni rad.

            Reč je lišenju roditeljskog prava. Sam postupak lišenja roditeljskog prava je regulisan odredbama Porodičnog zakona I Zakona o parničnom postupku. Postoje dva oblika lišenja roditeljskog prava: delimično I potpuno.

        III.  Rigoroznija porodično pravna mera koju centar za socijalni rad može preduzeti prema roditelju jeste tužba za delimično lišenje roditeljskog prava. Ova tužba se podnosi nadležnom sudu ukoliko centar, kao organ starateljstva, proceni da roditelj nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Naravno da se “nesavesnost” utvrđuje u sudskom postupku i da sama tužba od strane centra za socijalni rad nije dovoljna da bi roditelj bio lišen roditeljskog prava.

        IV. Najrigoroznija porodično pravna mera organa starateljstva jeste tužba za potpuno lišenje roditeljskog prava protiv roditelja koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

          Porodični zakon taksativno navodi šta se sve smatra zloupotrebom prava od strane roditelja:

1.  ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete;
2. ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom;
3.  ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela;
4.  ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima;
5.  ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.

          Potom, isti zakon taksativno navodi šta se sve smatra grubim zanemarivanjem dužnosti iz sadržine roditeljskog prava:

1.  ako je napustio dete;
2.  ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi;
3.  ako izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi;
4.  ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika;
5.  ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

         Ono što je važno napomenuti jeste da se roditelj koji je potpuno lišen roditeljskog prava ne može lišiti obaveze izdržavanja deteta. 

         Ovo su bile porodično pravne mere koje centar za socijalni rad može preduzeti protiv roditelja koji neadekvatno brinu o svojoj deci. Sa ovom temom je usko povezano pitanje oduzimanja deteta od roditelja, ali o tome u nekom sledećem tekstu.

Slika preuzeta sa: <a href=”https://www.freepik.com/free-photos-vectors/education”>Education photo created by Racool_studio – www.freepik.com</a>

 428 total views,  2 views today

Roditeljsko pravo u doba korone

Roditeljsko pravo u doba korone

      Usled pandemije korona virusa – Covid 19, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje dana 16.3.2020. godine. U ovom momentu je još uvek neizvesno koliko će trajati pandemija, a posledice ćemo tek osetiti. Skoro svi državni organi i institucije su uvele ograničenja koja se tiču prijema stranaka i obima posla.

      Dana 17.3.2020. godine Ministar pravde je doneo Preporuku za rad sudova i javnih tužilaštava za vreme vanrednog stanje prema kojoj je bilo određeno da će se odvijati suđenja u građansko-pravnim postupcima koji su po zakonu hitni, dok će se suđenja u svim ostalim građanskim predmetima odlagati do okončanja vanrednog stanja. Zbog različitog tumačenja Preporuke, a na zahtev Advokatske komore Srbije i Advokatske komore Vojvodine, Visoki savet sudstva je precizirao pojam „hitnih postupaka“ i doneo odluku dana 18.3.2020. godine da će se održavati suđenja samo u onim predmetima u kojima:

– treba odlučiti o privremenoj meri (donošenje, produženje ili ukidanje);
– se odlučuje o merama zaštite od nasilja u porodici;
– se odlučuje o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija u sredstvima javnog informisanja;
– odlučuje o zadržavanju u zdravstvenoj ustanovi koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije;
izvršenje izvršnih isprava u vezi sa porodičnim sporovima.

        Od ovih 5 vrsta predmeta u građanskoj materiji, čak 3 vrste se odnose na porodične odnose, što je skladu sa čl. 204. stav 2. Porodičnog zakona koji propisuje da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo. 

       Ceneći ozbiljnost vanrednog stanja kao i neophodnost da se sačuva zdravlje građana, nije izostalo razumevanje države za, neretko, komplikovane porodične sporove u kojima, skoro uvek, najviše trpe deca. Čak i u redovnom stanju, porodični postupci su uglavnom prožeti uzajamno nekorektnim ponašanjem roditelja. Vanredno stanje će biti samo dodatni izgovor da nekorektan roditelj bude još nekorektniji. Tako na primer vanredno stanje, bojazan od zaraze i slično će biti samo još jedan u nizu izgovora za roditelja, sa kojim dete živi, da ne dozvoli ili izbegne obavezu da omogući drugom roditelju da viđa dete. Pritom se ne razmišlja o tome da vreme, odnosno protek vremena, i sam proces pamćenja nije identičan kod odrasle osobe i kod deteta nižeg kalendarskog uzrasta. 

           Vratimo se sada na sudske postupke za vreme vanrednog stanja.

          Način i uslovi za određivanje privremene mere su regulisani Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Odredbom člana 449. Zakona je propisano da se privremenom merom obezbeđuje novčano ili nenovčano potraživanje čije postojanje izvršni poverilac učini verovatnim. Da bi se odredila privremena mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja (koje je predmet svih porodičnih sporova, izuzev spora o izdržavanju), izvršni poverilac, osim verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim i da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje).

         Ovo znači da, ukoliko je u toku postupak po tužbi za razvod braka, samostalno vršenje roditeljskog prava, lišenje roditeljskog prava ili pak postupak koji se odnosi na zaštitu prava deteta, čak i za vreme trajanja vanrednog stanja, stranka u postupku ima pravo da podnese predlog za određivanje privremene mere radi regulisanja odnosa, koji je predmet tužbe, do okončanja sudskog postupka. Predmet privremene mere ne može biti razvod, odnosno ne može se tražiti da sud odredi privremenu meru da se razvodi brak do okončanja postupka. Međutim, može se tražiti, pod uslovima iz člana 449. Stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, da sud odredi privremenu meru u pogledu vršenja/lišenja roditeljskog prava, uređenja načina održavanja ličnih odnosa roditelja i deteta, iznos i način plaćanja izdržavanja.

          Pored predmeta u kojima treba odlučiti o privremenim merama, shodno odluci Visokog saveta sudstva, za vreme vanrednog stanja takođe će se održavati suđenja koja se tiču mera zaštite od nasilja u porodici. Ove mere su propisane odredbom člana 198. stav 2. Porodičnog zakona. Ukoliko je postupak po tužbi radi zaštite od nasilja u porodici pokrenut, pre proglašenja vanrednog stanja, postoji mogućnost da se podnese predlog za određivanje privremene mere. Naravno, ukoliko su ispunjeni uslovi iz člana 449. st.3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

         I na kraju, izvršenje izvršnih isprava u vezi sa porodičnim sporovima znači da se, čak i za vreme vanrednog stanja, može pokrenuti postupak izvršenja. Odredbom člana 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano šta je obuhvaćeno pojmom „izvršna isprava“. U konkretnom slučaju tu spadaju, osim pravnosnažnih sudskih presuda, i rešenja o određivanju privremene mere (kod kojih žalba ne odlaže izvršenje). Predlog za izvršenje se podnosi nadležnom sudu i taj postupak sprovodi sud, a ne javni izvršitelj.

       Iz svega ovoga se može zaključiti da je država, odnosno Visoki savet sudstva, pokazao čak i u vanrednim okolnostima potreban senzibilitet za porodične probleme i sporove. Da li će eventualno donošenje rigoroznijih mera, u cilju suzbijanja virusa Covid 19, uticati na brzinu i način održavanje suđenja u porodičnim postupcima, ostaje da se vidi. Država je dala priliku roditeljima da i u vanrednim okonostima rešavaju sporne porodične odnose sudskim putem. Sada je na roditeljima da pokažu viši nivo saradljivosti i razumevanja.  

 429 total views,  3 views today

Privremena mera vs. Severina

Privremena mera vs. Severina

    Ovih dana imamo prilike da čitamo mnogobrojne novinske tekstove o „Severininom slučaju“ i odluci suda u Hrvatskoj prema kojoj će mal. dete ubuduće živeti sa ocem Milanom Popovićem. Čitajući te članke i sama sam bila zbunjena da li je u pitanju konačna odluka suda ili pak privremena. Nepoznavanje pravne terminologije često dovodi do konfuzije, te tako u konkretnom slučaju neprecizno izražavanje novinara može dovesti čitaoce do pogrešnog zaključka – da je Severina definitivno izgubila „pravnu bitku“ za starateljstvo nad detetom. Ovaj pojam „starateljstvo nad detetom“ često koriste nepravnici, dok Porodični zakon Republike Srbije koristi izraz „vršenje roditeljskog prava“, a Obiteljski zakon Republike Hrvatske koristi pojam „roditeljska skrb“. Dalje, treba razlikovati pojmove presuda i privremena mera. Presuda je odluka suda kojom se okončava sudski postupak, dok je odluka suda o privremenoj meri privremenog karaktera – ona služi da reguliše određena pitanja dok se ne okonča sudski postupak. Prema našem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, uslov za donošenje rešenja o privremenoj meri je da izvršni poverilac (onaj roditelj koji podnese predlog) dokaže tj. dovoljno je da učini verovatnim da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja (npr. plaćanje izdržavanje, održavanje ličnih odnosa, samostalno vršenje roditeljskog prava) bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje). U porodičnim sporovima žalba protiv rešenja o određivanju privremene mere ne odlaže izvršenje,što znači da se mora postupati po privremenoj meri od momenta njenog donošenja.

     U „Severininom slučaju“ privremena mera kojom se dete poverava ocu do okončanja sudskog postupka ne mora nužno značiti da će sam sudski postupak biti okončan u korist Milana Popovića odnosno da će na kraju postupka dete biti povereno ocu. Novine su prikazale ovu odluku hrvatskog suda o privremenoj meri kao definitivni poraz Severine u ovom postupku. Vrlo je verovatno da će Severinin advokat podneti žalbu na odluku suda o privremenoj meri. Iz sudske prakse u Srbiji, obično ovaj postupak odlučivanja drugostepenog, neposredno višeg, suda po žalbi protiv odluke o privremenoj meri ume da potraje i po nekoliko meseci, čak i godinu i više dana. Nadam se da nije ista situacija u hrvatskom pravosuđu, jer to svakako ne bi išlo u korist Severine kao ni deteta. Dok se ne odluči po žalbi, postupak pred prvostepenim sudom „stoji“ i za to vreme dete će biti kod oca.

   Iako su po slovu zakona porodični sporovi hitni, u praksi ovi sporovi traju neretko i više od godinu dana. Za to vreme, dok roditelji „vode rat“, najviše trpi dete. Što bi rekao moj saradnik – socijalni radnik „roditelji vode rat do istrebljenja sopstvene dece“. Nažalost, u pravu je, jer se često zaboravi na najbolji interes odnosno dobrobit deteta. Emocije nadjačaju razum i roditelji zaborave na interes deteta, koji se ogleda pre svega u tome da se dete prilagodi na nove okolnosti – da će živeti sa jednim od roditelja dok drugog više neće viđati uvek svakodnevno, možda će morati da menja prostor u kojem je do sada živelo i eventualno školu i niz drugih novih okolnosti. Svakako da je pravo deteta da ima oba roditelja u svom životu, da održava lične odnose sa srodnicima svojih roditelja… Ponekad mi se čini da su srodnici kao što su bake, deke, tetke, ujaci i dr. potpuno zapostavljeni, barem dok se ne postavi pitanje izdržavanja.

   Najbitniji deo sudskog postupka u porodičnim sporovima jeste upravo regulisanje odnosa između roditelja i deteta. Roditelji umesto da se potrude da se što brže dogovore oko pitanja koja se tiču dece, oni ili jedan od njih skoro redovno zbog povređene sujete „kažnjava“ drugog roditelja preko deteta. Iako Obiteljski zakon Republike Hrvatske, za razliku od našeg Porodičnog zakona, predviđa obavezno savetovanje i porodičnu medijaciju kao preduslov za pokretanje sudskog postupka, ipak to nije dovoljno da se roditelji primoraju da ostave po strani svoje emocije i rešavaju konkretna pitanja koja se tiču dece. Dete često služi kao oružje koje se koristi protiv drugog roditelja.

    Jednom okončan postupak razvoda braka jeste definitivno okončan kada se donese presuda koja se ne može menjati kasnije. Međutim što se tiče ostalih pitanja kao što su poveravanje deteta iliti starateljstvo nad detetom, način uređenja ličnih odnosa roditelja i deteta, iznos izdržavanja / alimentacije, jednom doneta presuda koja rešava ta pitanja ne znači da je i definitivna odnosno da nije podložna promeni. Posle pravnosnažne presude o napred pomenutim pitanjima, roditelj ima pravo da traži izmenu podnošenjem nove tužbe. Naravno, nije dovoljno podneti samo novu tužbu, ali o tome u nekom novom teksu.

 379 total views,  3 views today

Usvojenje – pravna dejstva

Usvojenje – pravna dejstva

Usvojenje je najznačajniji i najsveobuhvatniji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja. Interes svakog deteta je da odrasta u porodici. Ukoliko nije moguće da odrasta u svojoj prirodnoj / biološkoj porodici, onda je zadatak države da obezbedi detetu drugu porodicu tzv. adoptivnu porodicu.

Obzirom da se usvojenjem stvara pravna veza između usvojenika, s jedne strane, i usvojitelja i njihovih potomaka i predaka, s druge strane, u daljem tekstu taksativno će biti pobrojane pravne posledice odnosno dejstva usvojenja:

  • usvojitelji se upisuju kao roditelji deteta u matične knjige, a usvojenom detetu se može promeniti prezime i odrediti novo ime; 
  • za dete koje je navršilo 10 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje potrebna je saglasnost za promenu ličnog imena;
  • zaključenjem usvojenja zabranjeno je osporavanje materinstva i očinstva usvojenog deteta;
  • usvojenjem prestaju roditeljska prava prirodnih / bioloških roditelja, a usvojeno dete ulazi u porodicu usvojitelja i stiče prema njima i njihovim srodnicima prava i dužnosti prirodnog potomka; Usvojeno dete ima identičan pravni položaj prema usvojiteljima kao što ima dete prema svojim biološkim roditeljima;
  • između ranijih roditelja i usvojenika ostaje samo krvno srodstvo i ono je bračna smetnja prema njima i njihovim krvnim srodnicima;
  • ako je usvojitelj supružnik ili vanbračni partner prirodnog roditelja, roditelj ne gubi roditeljsko pravo već ga vrši zajedno sa usvojiteljem;
  • nasledno pravo usvojenika prema prirodnim roditeljima i njegovim krvnim srodnicima se gasi, osim ako usvojitelj ne usvaja dete svog supružnika ili vanbračnog partnera;
  • usvojenik i njegovi potomci nasleđuju usvojitelja i njegove srodnike pod istim uslovima kao što deca i njihovi potomci naslđuju svoje roditelje i njihove srodnike i obratno, odnosno usvojitelj i njegovi srodnici stiču nasledna prava prema usvojeniku i njegovim potomcima.

Pocev od 2005. godine kada je donet Porodični zakon Republike Srbije, predviđen je samo jedan oblik usvojenja i to potpuno usvojenje. Do 2005. godine na snazi je bio Zakon o braku i porodičnim odnosima koji je predviđao još jedan oblik usvojenja – nepotpuno usvojenje. U postojećem Nacrtu Građanskog zakonika predviđen je i ovaj drugi oblik usvojenja.

Iz taksativno navedenih pravnih dejstava može se zaključiti zašto je usvojenje u najboljem interesu dece bez roditeljskog staranja, za razliku od npr.hraniteljstva koje predstavlja privremeni porodični smeštaj. Naime, usvojenjem dete se potpuno integriše u adoptivnu porodicu.

 458 total views,  2 views today

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Uskraćivanje prava detetu da viđa roditelja sa kojim ne živi kao krivično delo

Jedno od osnovnih prava deteta, koje garantuju Konvencija UN o pravima deteta i Porodični zakon Republike Srbije, je da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. Takođe, pravo je deteta da održava lične odnose i sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost.

Nažalost, u praksi su česte situacije da roditelj kome je dete povereno na staranje (najčešće je to majka) ne dozvoljava drugom roditelju (najčešće ocu) da redovno viđa dete u skladu sa modelom viđanja koji je predviđen sudskom odlukom. Razlozi za ovakvo ponašanje, odnosno uskraćivanje ili onemogućavanje detetu da održava lične odnose i neposredne kontakte sa drugim roditeljem, su različiti: neuredno ili neblagovremeno plaćanje alimentacije, neplaćanje alimentacije od strane drugog roditelja, a nekad je to osveta zbog povređene sujete jer je drugi roditelj zasnovao novu van/bračnu zajednicu. U tim situacijama roditelj često instruiše maloletno dete protiv drugog roditelja i usađuje osećaj nesigurnosti ili krivice u dete. Razlozi su brojni i različiti. Opravdano se postavlja pitanje posledica koje ovakvo ponašanje roditelja, koji uskraćuje jedno od elementarnih dečjih prava, ostavlja na dete. Nesporno je da negativnih posledica ima i da one ostaju, često, do kraja života. Te negativne posledice se ogledaju u stvaranju osećaja nesigurnosti i/ili osećaja krivice kod deteta, potom često deca da bi pridobila naklonost  roditelja počinju da manupulišu i pribegavaju “sitnim” lažima, a iza svega toga se krije, uglavnom, strah od ostavljanja.  

Svakako da roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ima daleko veći uticaj na vaspitanje, fizički i mentalni razvoj deteta i zbog toga je važno da omogući detetu da nesmetano održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim osobama. Naravno, ovo sve pod pretpostavkom da drugi roditelj, srodnici i druga bliska lica žele da održavaju lične odnose i imaju neposredne kontakte sa detetom.  

Pravni “put” da roditelj, sa kojim dete ne živi, realizuje pravo na viđanje sa detetom, jeste da pokrene izvršni postupak ukoliko postoji pravnosnažna i izvršna sudska odluka. Celishodnost  i sve mane tog postupka su manje-više poznate većini. Dešava se da roditelj, sa kojim dete živi, izbegava da preda dete drugom roditelju, pa se izvršenje često odlaže i tako prolongira. 

Zakonodavac je obezbedio da se pravo deteta na izdržavanje zaštiti kroz dve vrste postupka: izvršni i krivični postupak.  To znači da se lice, koje je u obavezi da plaća izdržavanje, ukoliko ne plaća izdržavanje može primorati na to na dva načina. Ili da se pokrene izvršni postupak ili da se podnese krivična prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja. Isti je slučaj sa pravom deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa srodnicima (najčesće su to bake i deke) i drugim bliskim licima. Osim izvršnog postupka, predviđena je krivična odgovornost roditelja koji uskraćuje svom detetu pravo da održava lične odnose sa drugim roditeljem ili srodnikom (napomena: krivičnim delom nisu obuhvaćena druga lica za koja dete vezuje posebna bliskost). Zakonodavac je predvideo istu vrstu i visinu krivične sankcije za oba ova krivična dela: nedavanje izdržavanja (član 195. Krivičnog zakonika) i oduzimanje maloletnog lica  (član 191. stav 3. Krivičnog zakonika) , a to je novčana kazna ili zatvor do dve godine. Posledice nedavanja izdržavanja/alimentacije su imovinske prirode i otklonjive su, dok su posledice uskraćivanja/onemogućavanja detetu da viđa drugog roditelja emotivne i psihološke prirode i često su neotklonjive. Zbog različitih vrsta posledica, po mišljenju autora, potrebno je predvideti rigorozniju sankciju za krivično delo oduzimanja maloletnog lica iz čl. 191. st.3. KZ.  

U praksi, nažalost, nisu česte situacije u kojima se pokreće postupak delimičnog lišenja roditeljskog prava ili postupak preventivnog/korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava kada roditelj uskraćuje pravo detetu da viđa drugog roditelja ili druga bliska lica. 

Uskraćivanje prava odnosno onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, srodnicima i drugim bliskim licima, roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, čini obično na dva načina: direktno i indirektno. Direktno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem jeste izričita zabrana upućena detetu (npr. “ne možeš da se vidiš sa ocem/majkom) ili zabrana upućena drugom roditelju ( npr. “ne dozvoljavam ti da dođeš da vidiš dete”).  Indirektno uskraćivanje ovog prava se ogleda u instruisanju deteta protiv drugog roditelja, odnosno stvaranje osećaja kod deteta da ono samo ne želi da vidi drugog roditelja. U ovom slučaju postoji problem dokazivanja da je dete instruisano na taj način, jer zvanično roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo “dozvoljava” drugom roditelju da viđa dete i tako obesmišljava krivičnu prijavu zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ (npr. situacija kada jedan roditelj kaže drugom “Ja ti ne branim da viđaš dete, šta ja mogu kad dete ne želi da te vidi”).  U ovakvim situacijama bi adekvatna ustanova, specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima, imala značajan doprinos jer bi imala zadatak da utvrdi da li u konkretnom slučaju postoji indirektno uskraćivanje prava detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem.

Interesantna bi bila statistika u pogledu broja krivičnih prijava zbog krivičnog dela nedavanja izdržavanja i krivičnih prijava zbog oduzimanja maloletnog lica odnosno uskraćivanja prava / onemogućavanje detetu da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Utisak autora je da je veći broj prijava za nedavanje alimentacije u odnosu na broj prijava zbog oduzimanja maloletnog lica. Takođe, bilo bi celishodno da se pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, sa drugim srodnicima i licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost, zaštiti kroz krivično delo koje će obuhvatiti sve tri kategorije lica: roditelja, srodnika i druga bliska lica (koja ne moraju nužno biti srodnici). Prema aktuelno važećem Krivičnom zakoniku krivično delo “Oduzimanje maloletnog lica” obuhvata samo roditelja i srodnike odnosno član 191. stav. 3. Krivičnog zakonika glasi: “Ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom. kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.”

 1,222 total views,  6 views today

Međunarodna otmica dece

Međunarodna otmica dece

 

Pojam ”medjunarodna otmica dece” podrazumeva neovlašćeno prekogranično odvođenje ili zadržavanje dece od strane roditelja/srodnika bez saglasnosti drugog roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Najčešći cilj roditelja, koji neovlašćeno odvede/zadrži dete, je da u inostranstvu izdejstvuje novu, za sebe povoljniju, odluku o staranju nad detetom.

Za naš pravni sistem su važna dva medjunarodna pravna akta koja regulišu ovu materiju: Haška konvencija o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece iz 1980. godine i Evropska konvencija o priznavanju I izvršenju odluka o staranju o deci I ponovnom ispostavljanju odnosa staranja.

Ciljevi Haške konvencije su: da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici (potpisnici Haške konvencije) i da obezbedi da se prava na staranje i viđanje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Znači, postoje dva prava: pravo  na staranje I pravo na vidjanje. Pravo na staranje uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, dok pravo na viđanje uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka. 

Ova konvencija omogućava ostvarivanje ovih prava roditelja u slučaju odvođenja deteta u neku od država potpisnica tj. hitno vraćanje deteta ili hitno omogućavanje vršenja roditeljskog prava u toj zemlji potpisnici. Zahtev za ostvarivanje jednog prava ne isključuje zahtev za ostvarivanje drugog prava.

Konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o staranju nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece i za cilj ima uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja. Time se pravo na staranje koje postoji po pravu države u kojoj je dete pre odvođenja bilo stalno nastanjeno poštuje u svim drugim državama ugovornicama.

Svaka država potpisnica Haške konvencije ima centralni izvršni organ koji je zadužen za ispunjavanje obaveza predviđenih Konvencijom.

Centralni izvrni organ odnosno organ nadležan za postupanje po pitanju zahteva za rešavanje međunarodne otmice dece u Republici Srbiji je Ministarstvo pravde kome se u slučaju odvođenja deteta iz Republike Srbije u neku drugu državu potpisnicu podnosi zahtev. Ministarstvo dalje vodi postupak na međunarodnom planu tj. ostvaruje saradnju sa nadležnim organima država potpisnica u kojima se dete nalazi u cilju sprovođenja odredbi Konvencije tj. vraćanja deteta u državu iz koje je neovlašćeno odvedeno. Isto važi I kada se je dete odvedeno ili zadržano u Republici Srbiji, a prethodno mesto stalnog boravka je bila druga država potpisnica.

Međutim, da bi se postupak po zahtevu nastavio pred centralnim izvršnim organom, prethodno je potrebno da podnosilac zahteva dokaže određene  činjenice:

  • Da je dete imalo redovno boravište u državi različitoj od one u koju je odvedeno. Pod pojmom “redovno boravište” podrazumeva se mesto u kome je dete živelo duže vreme pre odvođenja. Pritom, uzeće se u obzir sve lične I porodične okolnosti deteta,
  • Da odvođenje predstavlja povredu prava na staranje nad detetom u državi iz koje je odvedeno. Pravo na staranje može postojati na osnovu samog zakona ili može biti utvrđeno sudskom odlukom. Roditelj koji je lišen roditeljskog prava pravnosnažnom sudskom odlukom, lišen prava da odlučuje o bitnim pitanjima koja se tiču detetovog života ili je lišen poslovne sposobnosti ne može se pozivati na povredu prava na staranje nad detetom.
  • Da je podnosilac zahteva u trenutku odvođenja faktički vršio pravo na staranje odnosno na viđanje deteta,
  • Da je dete nije navršilo 16. godinu života.

Napred navedene činjenice je potrebno potkrepiti dokazima koji se prilažu uz zahtev, a koje je neophodno prevesti na jezik države u koju se šalje zahtev, tj. države u kojoj se dete nalazi tj. u koju je neovlašćeno odvedeno.

 Sudski ili upravni organi država ugovornica će hitno sprovesti postupak za povratak deteta.

Ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja. Ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja.

Ako je dete nezakonito odvedeno ili zadržano u smislu člana 3, a na dan početka postupka pred sudskim ili upravnim organom države ugovornice u kojoj se dete nalazi proteklo je manje od godinu dana od dana nezakonitog odvođenja ili zadržavanja, odnosni nadležni organ će naložiti hitan povratak deteta.

Sudski ili upravni organ, čak i ako je pravni postupak pokrenut nakon isteka roka od godinu dana pomenutog u prethodnom stavu, takođe će naložiti povratak deteta ako se ne dokaže da se dete prilagodilo novoj sredini. U ovom slučaju važnu ulogu igra organ starateljstva koji treba da utvrdi da li se dete integrisalo u novu sredinu ili ne.

Ako sudski ili upravni organ u državi kojoj je upućen zahtev ima razloga da veruje da je dete odvedeno u neku drugu državu, može obustaviti postupak ili odbaciti molbu za povratak deteta.

Vraćanje deteta se neće naložiti u slučajevima da je u državi iz koje je odvedeno došlo do neostvarivanja prava na staranje deteta, da bi povratak predstavljao tešku fizičku ili fizičku traumu ili ukoliko se dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav, protivi povratku.

Nalaganje povratka se može odbiti i iz jednog posebnog razloga tj. ukoliko se utvrdi da bi takav čin predstavljao kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (npr. vraćanje deteta zarad prodaje u ropstvo ili radi prisiljavanja na ugovoreni brak).

Po mišljenju autora, ukoliko bi se u ovom postupku utvrdilo da je došlo “do otmice”, po povratku deteta roditelju, koji je vršio roditeljsko pravo pre nezakonitog odvojenja / zadržavanja deteta, organ starateljstva bi morao da pokrene po službenoj dužnosti postupak lišenja roditeljskog prava protiv nesavesnog roditelja – “otmičara”. Osim što se nezakonitim odvođenjem/zadržavanjem deteta povređuje pravo roditelja na staranje nad detetom, istovremeno se povređuju i prava deteta.   

 

 

 371 total views,  2 views today