Centar za socijalni rad VS. roditelji

Centar za socijalni rad VS. roditelji

          Neretko se centri za socijalni rad pominju u medijima i to najčešće u negativnom kontekstu. Ljudi se često pitaju čime se zaista bavi centar za socijalni rad, koje su njegove nadležnosti i sl. Posebno je pitanje nadležnosti centra za socijalni rad kada se radi o nesavesnim roditeljima I zaštiti najboljeg interesa dece.

            Pre nego se osvrnem na mere koje centri za socijalni rad mogu preduzeti protiv roditelja radi zaštite interesa dece, napraviću malu digresiju.

        Centri za socijalni rad se bave porodičnopravnom I socijalnom zaštitom. U ovom tekstu, ostavićemo po strani socijalnu zaštitu, i fokusiraćemo se na porodično pravnu zaštitu dece.

             Prema odredbama Porodičnog zakona centri za socijalni rad, kao organ starateljstva, vrše poslove zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva. Centri u svojim redovima imaju zaposlene, stručne radnike, sledećih profila: socijalni radnici, pedagozi, specijalni pedagozi, psiholozi, sociolozi, andragozi i pravnici. Zajednički imenitelj za stručne radnike, različitih profila, koji su zaduženi za konkretan slučaj je voditelj slučaja (po meni, ne baš najsrećniji naziv). Ovaj naziv je preuzet, najverovatnije, iz propisa zapadnih zemalja koji koriste pojam “case menager”. Mislim da je bilo neophodno voditi računa o višestrukom jezičkom značenju reči “slučaj” u srpskom jeziku, jer se dešava da se stranke osete uvređeno koriščenjem pojma “slučaj”.

            Naime, Porodični zakon propisuje da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su oni ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu. Pojam “staranje o detetu” ujedno definiše sadržinu roditeljskog prava. Staranje o detetu obuhvata više segmenata i to: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a sve ovo navedeno čini sadržinu roditeljskog prava.

           Koje su to mere ili “sankcije” koje može preduzeti centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, prema roditeljima koji ne vrše roditeljsko pravo na adekvatan način i u najboljem interesu deteta?

      I.  Najblaža porodično pravna mera, koju propisuje Porodični zakon, jeste preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo. To su najčešće situacije kada se roditelji ne mogu dogovoriti oko vaspitanja deteta, sagledavanja detetovih razvojnih potreba i uopšte onoga što je najbolje za dete (npr. roditelji se ne slažu oko izbora škole za dete, izbora sporta kojim će se dete baviti i sl.).

          II.  Sledeća, stroža, porodično pravna mera jeste korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava i to odluke kojima kojima:

1.   upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava;
2. upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili u ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima;
3. zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta (ukoliko je dete vlasnik pokretne ili nepokretne imovine).

           Dok su prethodne dve porodično pravne mere u isključivoj nadležnosti centra za socijalni rad, o sledećim merama odlučuje sud u postupku koji može pokrenuti centar za socijalni rad.

            Reč je lišenju roditeljskog prava. Sam postupak lišenja roditeljskog prava je regulisan odredbama Porodičnog zakona I Zakona o parničnom postupku. Postoje dva oblika lišenja roditeljskog prava: delimično I potpuno.

        III.  Rigoroznija porodično pravna mera koju centar za socijalni rad može preduzeti prema roditelju jeste tužba za delimično lišenje roditeljskog prava. Ova tužba se podnosi nadležnom sudu ukoliko centar, kao organ starateljstva, proceni da roditelj nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Naravno da se “nesavesnost” utvrđuje u sudskom postupku i da sama tužba od strane centra za socijalni rad nije dovoljna da bi roditelj bio lišen roditeljskog prava.

        IV. Najrigoroznija porodično pravna mera organa starateljstva jeste tužba za potpuno lišenje roditeljskog prava protiv roditelja koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

          Porodični zakon taksativno navodi šta se sve smatra zloupotrebom prava od strane roditelja:

1.  ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete;
2. ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom;
3.  ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela;
4.  ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima;
5.  ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.

          Potom, isti zakon taksativno navodi šta se sve smatra grubim zanemarivanjem dužnosti iz sadržine roditeljskog prava:

1.  ako je napustio dete;
2.  ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi;
3.  ako izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi;
4.  ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika;
5.  ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

         Ono što je važno napomenuti jeste da se roditelj koji je potpuno lišen roditeljskog prava ne može lišiti obaveze izdržavanja deteta. 

         Ovo su bile porodično pravne mere koje centar za socijalni rad može preduzeti protiv roditelja koji neadekvatno brinu o svojoj deci. Sa ovom temom je usko povezano pitanje oduzimanja deteta od roditelja, ali o tome u nekom sledećem tekstu.

Slika preuzeta sa: <a href=”https://www.freepik.com/free-photos-vectors/education”>Education photo created by Racool_studio – www.freepik.com</a>

 428 total views,  2 views today

Starateljstvo – pojam i vrste

Starateljstvo – pojam i vrste

Starateljstvo predstavlja poseban oblik zaštite dve kategorije fizičkih lica. Prva kategorija su deca bez roditeljskog staranja (tzv. maloletni štićenici), a druga kategorija su odrasla i/ili stara lica lišena poslovne sposobnosti ( tzv. punoletni štićenici).  

Lica koja nisu pravnici često koriste pojam “starateljstvo” podrazumevajući pod njim  “vršenje roditeljskog prava”. Iako su pojmovi vrlo slični, oni se razlikuju po tome što je objekat zaštite kod starateljstva maloletno lice bez roditeljskog staranja ili punoletno lice lišeno poslovne sposobnosti, a objekat zaštite kod roditeljskog prava je dete koje ima jednog ili oba roditelja.

Dakle, štićenik je lice koje se stavlja pod starateljstvo i može biti maloletno ili punoletno lice.

Maloletni štićenik je dete bez roditeljskog staranja. Prema Porodičnom zakonu smatra se da je dete bez roditeljskog staranja:

– ako ono nema žive roditelje,

– ako su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište,

– ako su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti, 

– ako roditelji  još nisu stekli poslovnu sposobnost (znači I roditelji su maloletni),

– ako su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta i

– ako se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na neodgovarajući način..  

Punoletni štičenik je  odraslo/staro lice koje je pravnosnažnom sudskom odlukom lišeno delimično ili potpuno poslovne sposobnosti. Postupak lišenja poslovne sposobnosti je regulisan Zakonom o vanparničnom postupku.

Za staratelja se uvek postavlja lice koje ima lična svojstva I sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, a pristalo je da bude staratelj. Pojam “lična svojstva I sposobnosti”  je standard koji procenjuje u svakom konkretnom slučaju centar za socijalni rad. Prvenstvo uvek imaju supružnik I srodnici.

Iako zakon ne definiše pojam “lična svojstva I sposobnosti”, ipak taksativno navodi ko ne može biti postavljen za staratelja:

  1. lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;
  2. lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;
  3. lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika;
  4. lice od koga se, s obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim srodnicima, ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove staratelja.

Starateljstvo kao pravni institut je regulisan Porodičnim zakonom Republike Srbije, a na sam postupak starateljstva se primenjuju i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Ovaj institut je u nadležnosti centra za socijalni rad, koji po čl. 12. Porodičnog zakona, predstavlja organ starateljstva. Odluku o stavljanju pod starateljstva može doneti isključivo organ starateljstva, odnosno mesno nadležni centar za socijalni rad. Mesna nadležnost se određuje prema prebivalištu odnosno prema boravištu lica koje se stavlja pod starateljstvo.

Postupak stavljanja pod starateljstvo se uvek pokreće po službenoj dužnosti, a inicijativu za pokretanje ovog postupka mogu podneti centru za socijalni rad zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani (najčešće su to srodnici).

U ovom postupku javnost je isključena, dok svi podaci do kojih se dodje u ovom postupku predstavljaju službenu tajnu.

Ukoliko lice koje treba staviti pod starateljstvo ima imovinu, bilo pokretnu bilo nepokretnu, stalna komisija organa starateljstva treba već u roku od 8 dana da izvrši popis imovine. Popis I procenu vrednosti imovine štičenika vrši stalna komisija organa starateljstva. U praksi, zakonski rok od 8 dana se retko ispoštuje, a procena vrednosti imovine neretko izostane.  

Vrste starateljstva:

I Staratelj više štićenika

Isto lice može se postaviti za staratelja više štićenika ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

II Kolektivni staratelj

Direktor ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika odnosno lice zaposleno u toj ustanovi može se postaviti za staratelja štićenika smeštenih u tu ustanovu ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

III Neposredni staratelj

Prema slovu zakona, centar za socijalni rad tj. organ starateljstva može odlučiti, ako je to u interesu štićenika, da licu pod starateljstvom ne postavlja staratelja nego da dužnost staratelja vrši neposredno, a rešenjem o neposrednom vršenju poslova staratelja određuje se stručnjak organa starateljstva koji će u njegovo ime obavljati poslove staratelja. Ovo praktično znači da poslove staratelja obavlja zaposleno službeno lice u centru za socijalni rad.

IV Privremeni staratelj

Zakon o braku I porodičnim odnosima, koji je važio pre Porodičnog zakona, koristio je pojam starateljstvo za poseban slučaj. Po mom mišljenju taj pojam je bio daleko jasniji I adekvatniji od ovog pojma “privremeno starateljstvo”.

Centar za socijalni rad može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica. 

Dužnost centra za sociajlni rad da postavi privremenog staratelja postoji:

  1. kada je licu čije je boravište nepoznato, a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika;
  2. prema nepoznatom sopstveniku imovine;
  3. kada su licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika (kolizijski staratelj);
  4. prema stranom državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije;
  5. prema licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan razlog;
  6. drugom licu kada je to predviđeno zakonom.

Odlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje se pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Kao što se može primetiti, starateljstvo je jedan od najznačajnih oblasti rada centra za socijalni rad. Vrlo je kompleksan pravni institut, koji zahteva znanje, stručnost, iskustvo i veliku posvećenost u radu. Nažalost, neretko centri za socijalni rad kao organi starateljstva, ne pružaju dužnu pažnju ovom institutu kako zbog preopterećenosti poslom, tako i zbog sve manjeg broja zaposlenih  u centrima.

 

 

 

 

 622 total views,  4 views today

Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?

Alimentacija – ko, kada, koliko i kako?

Alimentacija ili izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih Porodičnim zakonom Republike Srbije. Izdržavanje predstavlja, najčešče, novčani iznos koji jedno lice (dužnik izdržavanja) plaća drugom licu (poveriocu izdržavanja) u ne/određenom vremenskom periodu kao vid materijalne pomoći. Obaveza izdržavanja se ustanovljava sudskom odlukom, mada postoji zakonska mogućnost zaključenja sporazuma o zakonskom izdržavanju u formi javnobeležničkog zapisa. 

Naš Porodični zakon koristi pojam izdržavanje iako se odomaćio pojam alimentacija (enl.reč alimony).

KO?

Prema Porodičnom zakonu, pravo na izdržavanje imaju:

– Supružnik / vanbračni partner
– Majka deteta
– Maloletno dete
– Punoletno dete
– Roditelji
– Brat / sestra
– Adoptivni srodnici
– Tazbinski srodnici

Obavezu izdržavanja imaju drugi supružnik, vanbračni partner, krvni srodnici (prema redosledu nasleđivanja po zakonu), tazbinski srodnici (tek nakon krvnih srodnika).

Pravo deteta na izdržavanje uvek ima prvenstvo.

KADA?

Kada supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad, ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. 

Kako Ustav Republike Srbije izjednačava vanbračnu zajednicu sa brakom, to se prethodno pravilo primenjuje i na vanbračnog partnera

Izdržavanje supružnika posle prestanka braka (bivšeg supružnika) ne može trajati duže od pet godina, osim ako naročito opravdani razlozi sprečavaju supružnika poverioca izdržavanja da radi.

Kada majka deteta nema dovoljno sredstava za izdržavanje onda ona ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja, osim ukoliko bi to predstavljalo očiglednu nepravdu za oca. Pojam “očigledna nepravda” nije definisan zakonom, tako da će sud u svakom pojedinačnom slučaju, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, utvrđivati da li postoji očigledna nepravda. Pritom, sud ne utvrđuje postojanje očigledne nepravde po službenoj dužnosti, već na zahtev oca. 

Maloletno dete ima pravo na izdržavanje prevashodno od svojih roditelja. Ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje ili nisu živi, onda obaveza izdržavanja pripada drugim krvnim srodnicima u pravoj ushodnoj liniji (npr.posle roditelja, obavezu imaju babe i dede po majčinoj i očevoj liniji, itd.). 

Kada se punoletno dete nalazi na redovnom školovanju ono ima pravo na izdržavanje najkasnije do navršene 26. godine života

Međutim, kada je punoletno dete nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ono ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje. Znači u ovom slučaju obaveza izdržavanja može trajati neograničeno. 

Ukoliko roditelji nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, onda punoletno dete ima pravo na izdržavanje od drugih krvnih srodnika srazmerno njihovim mogućnostima. I ovde važi pravilo da ukoliko bi davanje izdržavanja predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje ili druge krvne srodnike, onda punoletno dete ne bi imalo pravo na izdržavanje. Zakonodavac je pošao od toga da, obzirom da se radna sposobnost stiče već sa 15 godina života, punoletno lice može svojim radom da stiče prihode i na taj način obezbedi samo sebi sredstva za izdržavanje. 

Kada je roditelj nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, on ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji (npr. Svog deteta, unučeta, itd.), odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. Takođe se primenjuje pravilo o “očiglednoj nepravdi”.

Kada su brat odnosno sestra maloletni oni imaju pravo na izdržavanje od punoletnog brata ili sestre, odnosno od maloletnog brata ili sestre koji stiče zaradu ili ima prihode od imovine, ako roditelji nisu živi ili ako nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje. 

Pravila o izdržavanju deteta, roditelja I drugih krvnih srodnika se primenjuju i na adoptivne srodnike. Obzirom da Porodični zakon izjednačava srodstvo zasnovano usvojenjem sa krvnim srodstvom, onda je ovo potpuno logično. Prethodno važeći Zakon o braku i porodičnim odnosima je pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja. Nepotpunim usvojenjem se zasnivao pravni odnos samo između deteta – usvojenika i lica koje usvaja. Potpunim usvojenjem se zasniva odnos identičan krvnom srodstvu i to je trenutno jedini oblik usvojenja koji poznaje naše pravo.

Što se tiče izdržavanja tazbinski srodnika, Porodični zakon propisuje sledeće:

Kada je pastorak maloletan, on ima pravo na izdržavanje od maćehe ili očuha, osim ukoliko je brak između roditelja i maćehe ili očuha prestao poništajem ili razvodom.

Kada su maćeha odnosno očuh nesposobni za rad, a nemaju dovoljno sredstava za izdržavanje, njima pripada pravo na izdržavanje od punoletnog pastorka srazmerno njegovim mogućnostima, pod uslovom da to ne predstavlja očiglednu nepravdu za njega.

KOLIKO?

Koliko iznosi alimentacija odnosno izdržavanje? Izdržavanje može da bude određeno u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu ( od 15 do 50%) od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja. Pritom se radi o neto novčanim primanjima, odnosno primanjima umanjenim za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. 

Postoji dodatni uslov kada je u pitanju dete, a to je da visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Prilikom određivanja visine izdržavanja vodi se računa o potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja.

KAKO?

Alimentacija se najčešće određuje u novcu. Međutim, može se odrediti i na drugi način ukoliko se o tome sporazumeju poverilac i dužnik izdržavanja i o tome zaključe sporazum u formi javnobeležničkog zapisa.

Porodični zakon ne propisuje način ispunjenja obaveze plaćanja alimentacije. Međutim, tu je presuda kojom se određuje kako će dužnik izdržavanja plaćati alimentaciju. U praksi su najčešće dva načina: predajom novca na ruke ili uplatom novca na tekući račun otvoren kod banke. U situacijama kada presudom nije određen način plaćanja izdržavanja, onda dužnik izdržavanja može sam birati da li će novac davati poveriocu na ruke ili uplaćivati na račun. Naravno, uvek je preporučljivo da ukoliko se daje alimentacija na ruke da dužnik dobije priznanicu koja predstavlja i dokaz da je obaveza izvršena.

 1,923 total views,  15 views today

Međunarodna otmica dece

Međunarodna otmica dece

 

Pojam ”medjunarodna otmica dece” podrazumeva neovlašćeno prekogranično odvođenje ili zadržavanje dece od strane roditelja/srodnika bez saglasnosti drugog roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Najčešći cilj roditelja, koji neovlašćeno odvede/zadrži dete, je da u inostranstvu izdejstvuje novu, za sebe povoljniju, odluku o staranju nad detetom.

Za naš pravni sistem su važna dva medjunarodna pravna akta koja regulišu ovu materiju: Haška konvencija o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece iz 1980. godine i Evropska konvencija o priznavanju I izvršenju odluka o staranju o deci I ponovnom ispostavljanju odnosa staranja.

Ciljevi Haške konvencije su: da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici (potpisnici Haške konvencije) i da obezbedi da se prava na staranje i viđanje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Znači, postoje dva prava: pravo  na staranje I pravo na vidjanje. Pravo na staranje uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, dok pravo na viđanje uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka. 

Ova konvencija omogućava ostvarivanje ovih prava roditelja u slučaju odvođenja deteta u neku od država potpisnica tj. hitno vraćanje deteta ili hitno omogućavanje vršenja roditeljskog prava u toj zemlji potpisnici. Zahtev za ostvarivanje jednog prava ne isključuje zahtev za ostvarivanje drugog prava.

Konvencija ne omogućava meritorno odlučivanje o staranju nad detetom, već obezbeđuje hitan povratak nezakonito odvedene ili zadržane dece i za cilj ima uspostavljanje ranijeg faktičkog stanja. Time se pravo na staranje koje postoji po pravu države u kojoj je dete pre odvođenja bilo stalno nastanjeno poštuje u svim drugim državama ugovornicama.

Svaka država potpisnica Haške konvencije ima centralni izvršni organ koji je zadužen za ispunjavanje obaveza predviđenih Konvencijom.

Centralni izvrni organ odnosno organ nadležan za postupanje po pitanju zahteva za rešavanje međunarodne otmice dece u Republici Srbiji je Ministarstvo pravde kome se u slučaju odvođenja deteta iz Republike Srbije u neku drugu državu potpisnicu podnosi zahtev. Ministarstvo dalje vodi postupak na međunarodnom planu tj. ostvaruje saradnju sa nadležnim organima država potpisnica u kojima se dete nalazi u cilju sprovođenja odredbi Konvencije tj. vraćanja deteta u državu iz koje je neovlašćeno odvedeno. Isto važi I kada se je dete odvedeno ili zadržano u Republici Srbiji, a prethodno mesto stalnog boravka je bila druga država potpisnica.

Međutim, da bi se postupak po zahtevu nastavio pred centralnim izvršnim organom, prethodno je potrebno da podnosilac zahteva dokaže određene  činjenice:

  • Da je dete imalo redovno boravište u državi različitoj od one u koju je odvedeno. Pod pojmom “redovno boravište” podrazumeva se mesto u kome je dete živelo duže vreme pre odvođenja. Pritom, uzeće se u obzir sve lične I porodične okolnosti deteta,
  • Da odvođenje predstavlja povredu prava na staranje nad detetom u državi iz koje je odvedeno. Pravo na staranje može postojati na osnovu samog zakona ili može biti utvrđeno sudskom odlukom. Roditelj koji je lišen roditeljskog prava pravnosnažnom sudskom odlukom, lišen prava da odlučuje o bitnim pitanjima koja se tiču detetovog života ili je lišen poslovne sposobnosti ne može se pozivati na povredu prava na staranje nad detetom.
  • Da je podnosilac zahteva u trenutku odvođenja faktički vršio pravo na staranje odnosno na viđanje deteta,
  • Da je dete nije navršilo 16. godinu života.

Napred navedene činjenice je potrebno potkrepiti dokazima koji se prilažu uz zahtev, a koje je neophodno prevesti na jezik države u koju se šalje zahtev, tj. države u kojoj se dete nalazi tj. u koju je neovlašćeno odvedeno.

 Sudski ili upravni organi država ugovornica će hitno sprovesti postupak za povratak deteta.

Ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja. Ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja.

Ako je dete nezakonito odvedeno ili zadržano u smislu člana 3, a na dan početka postupka pred sudskim ili upravnim organom države ugovornice u kojoj se dete nalazi proteklo je manje od godinu dana od dana nezakonitog odvođenja ili zadržavanja, odnosni nadležni organ će naložiti hitan povratak deteta.

Sudski ili upravni organ, čak i ako je pravni postupak pokrenut nakon isteka roka od godinu dana pomenutog u prethodnom stavu, takođe će naložiti povratak deteta ako se ne dokaže da se dete prilagodilo novoj sredini. U ovom slučaju važnu ulogu igra organ starateljstva koji treba da utvrdi da li se dete integrisalo u novu sredinu ili ne.

Ako sudski ili upravni organ u državi kojoj je upućen zahtev ima razloga da veruje da je dete odvedeno u neku drugu državu, može obustaviti postupak ili odbaciti molbu za povratak deteta.

Vraćanje deteta se neće naložiti u slučajevima da je u državi iz koje je odvedeno došlo do neostvarivanja prava na staranje deteta, da bi povratak predstavljao tešku fizičku ili fizičku traumu ili ukoliko se dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav, protivi povratku.

Nalaganje povratka se može odbiti i iz jednog posebnog razloga tj. ukoliko se utvrdi da bi takav čin predstavljao kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev (npr. vraćanje deteta zarad prodaje u ropstvo ili radi prisiljavanja na ugovoreni brak).

Po mišljenju autora, ukoliko bi se u ovom postupku utvrdilo da je došlo “do otmice”, po povratku deteta roditelju, koji je vršio roditeljsko pravo pre nezakonitog odvojenja / zadržavanja deteta, organ starateljstva bi morao da pokrene po službenoj dužnosti postupak lišenja roditeljskog prava protiv nesavesnog roditelja – “otmičara”. Osim što se nezakonitim odvođenjem/zadržavanjem deteta povređuje pravo roditelja na staranje nad detetom, istovremeno se povređuju i prava deteta.   

 

 

 371 total views,  2 views today