Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

          Iako je Srbija još uvek tradicionalno orjentisana zemlja, primećuje se sve veći broj vanbračnih zajednica. Razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju da ne „potpisuju papir“ su različiti i mnogobrojni.

          Brak je pravni institut poznat od davnina. Zakonska definicija braka, sadržana u Porodičnom zakonu, glasi „Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca“.  Već na početku se može primetiti da u Republici Srbiji nije dozvoljen brak između osoba istog pola.

          Po sadržini između braka i vanbračne zajednice nema razlike, dok se po formi brak i vanbračna zajednica razlikuju.

          Za nastanak braka je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi koji su propisani zakonom i da budući supružnici prođu određenu proceduru pred matičarem. Za razliku od braka, za nastanak vanbračne zajednice dovoljno da partneri započnu zajednički život. 

      Prednosti

          Brak nastaje momentom potpisivanja pred matičarem, koji potom izdaje izvod iz matične knjige venčanih. Ovaj izvod je dokaz o momentu početka braka. Često se može čuti, posebno od mlađih osoba, da „taj papir“ ništa ne znači. U redu, mogli bismo se složiti da taj papir ništa ne znači sve dok „cvetaju ruže“. Međutim, taj papir dobija na značaju u drugim situacijama.

          Zahvaljujući izvodu iz matične knjige venčanih, supružnici su oslobođeni nekih nelagodnosti kao što su:

  • U slučaju rođenja deteta u braku, otac ne mora da ide u matičnu službu kako bi davao posebnu izjavu o priznanju očinstva, već matična služba upisuje podatke o roditeljima po službenoj dužnosti. Postoji zakonska pretpostavka da je otac deteta muž majke. U slučaju smrti oca, ova zakonska pretpostavka važi 300 dana od dana prestanka braka smrću pod uslovom da majka nije zaključila novi brak.
  • Supružnik/bračni partner spada u red zakonskih i nužnih naslednika. To znači da je supružnik po samom zakonu naslednik i lišen je obaveze pokretanja sudskog postupka kako bi dokazao učešće u sticanju npr. zajedničke svojine.
  • Pravo na porodičnu penziju iza smrti supružnika. Dovoljno je, između ostalog, da dostavite dokaz da ste u braku.

          Vanbračna zajednica, za koju se odlučuje sve veći broj mladih, ima takođe nekih prednosti:

  • Nema opterećenja oko pripreme svadbe, nema tih troškova i psihološkog opterećenja da li će sve proći u najboljem redu. Takođe nema obaveze prikupljanja dokumentacije koja je neophodna za matičara…
  • Za prestanak vanbračne zajednice je dovoljno da prestane zajednica života partnera.

      Mane

          Neke od mana braka, od kojih neke često navode ljudi koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu su:

  • Za prestanak braka nije dovoljno prekinuti zajednicu života, kao kod vabračne zajednice, već je neophodno pokrenuti sudski postupak (tužba za razvod ili predlog za sporazumni razvod braka) koji traje par meseci.
  • Ukoliko supružnici imaju zajedničku maloletnu decu, da bi se razveo brak sud mora da reši istovremeno i pitanje vršenja roditeljskog prava, načina održavanja ličnih odnosa roditelja i dece i visinu izdržavanja. U praksi, neretko postupak zna da se oduži. U nekim drugim zemljama, sud posebno raspravlja ova pitanja: npr. odmah razvede brak, potom vodi odvojene postupke za vršenje roditeljskog prava (poznatiji pojam je starateljstvo nad detetom), za visinu izdržavanja (odnosno alimentacije) i dr.

          Možda ima još nekih mana, ali po mišljenju autora su to dve glavne.

          Što se tiče vanbračne zajednice, ona ima daleko više mana nego prednosti:

  • Otac deteta rođenog u vanbračnoj zajednici mora, po rođenju deteta, da daje posebnu izjavu o priznanju deteta pred matičarem, a sa ovom izjavom mora da se složi majka deteta. U slučaju smrti vanbračnog partnera, pre davanja izjave o priznanju deteta pred matičare, nema zakonske pretpostavke da je vanbračni partner majke otac deteta, već bi majka morala da pokrene mukotrpan sudski postupak dokazivanja da je preminuli vanbračni partner otac deteta…
  • Vanbračni partner ne spada u krug zakonskih i nužnih naslednika, što znači da po smrti jednog vanbračnog partnera, drugi će morati da pokrene sudski postupak kako bi dokazao postojanje svojih imovinskih prava.
  • Vanbračni partner mora u posebnom sudskom postupku da dokaže postojanje vanbračne zajednice, duže od 3 godine, kako bi podneo zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju. 

        U pogledu prestanka vanbračne zajednice u kojoj su parneri dobili dete, postupak poveravanja deteta, odnosno odlučivanja o vršenju roditeljskog prava, je potpuno identičan kao i kod prestanka braka. Da bi van/bračni partneri dobili „papir“ na kojem piše da je dete povereno jednom od partnera, moraće da pokrenu postupak pred sudom, koji će ih uputiti na centar za socijalni rad itd.

        Zaključak je da obe forme partnerskog života imaju svoje prednosti i mane.    

 189 total views,  1 views today

Centar za socijalni rad VS. roditelji

Centar za socijalni rad VS. roditelji

          Neretko se centri za socijalni rad pominju u medijima i to najčešće u negativnom kontekstu. Ljudi se često pitaju čime se zaista bavi centar za socijalni rad, koje su njegove nadležnosti i sl. Posebno je pitanje nadležnosti centra za socijalni rad kada se radi o nesavesnim roditeljima I zaštiti najboljeg interesa dece.

            Pre nego se osvrnem na mere koje centri za socijalni rad mogu preduzeti protiv roditelja radi zaštite interesa dece, napraviću malu digresiju.

        Centri za socijalni rad se bave porodičnopravnom I socijalnom zaštitom. U ovom tekstu, ostavićemo po strani socijalnu zaštitu, i fokusiraćemo se na porodično pravnu zaštitu dece.

             Prema odredbama Porodičnog zakona centri za socijalni rad, kao organ starateljstva, vrše poslove zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva. Centri u svojim redovima imaju zaposlene, stručne radnike, sledećih profila: socijalni radnici, pedagozi, specijalni pedagozi, psiholozi, sociolozi, andragozi i pravnici. Zajednički imenitelj za stručne radnike, različitih profila, koji su zaduženi za konkretan slučaj je voditelj slučaja (po meni, ne baš najsrećniji naziv). Ovaj naziv je preuzet, najverovatnije, iz propisa zapadnih zemalja koji koriste pojam “case menager”. Mislim da je bilo neophodno voditi računa o višestrukom jezičkom značenju reči “slučaj” u srpskom jeziku, jer se dešava da se stranke osete uvređeno koriščenjem pojma “slučaj”.

            Naime, Porodični zakon propisuje da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su oni ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu. Pojam “staranje o detetu” ujedno definiše sadržinu roditeljskog prava. Staranje o detetu obuhvata više segmenata i to: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a sve ovo navedeno čini sadržinu roditeljskog prava.

           Koje su to mere ili “sankcije” koje može preduzeti centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, prema roditeljima koji ne vrše roditeljsko pravo na adekvatan način i u najboljem interesu deteta?

      I.  Najblaža porodično pravna mera, koju propisuje Porodični zakon, jeste preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo. To su najčešće situacije kada se roditelji ne mogu dogovoriti oko vaspitanja deteta, sagledavanja detetovih razvojnih potreba i uopšte onoga što je najbolje za dete (npr. roditelji se ne slažu oko izbora škole za dete, izbora sporta kojim će se dete baviti i sl.).

          II.  Sledeća, stroža, porodično pravna mera jeste korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava i to odluke kojima kojima:

1.   upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava;
2. upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili u ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima;
3. zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta (ukoliko je dete vlasnik pokretne ili nepokretne imovine).

           Dok su prethodne dve porodično pravne mere u isključivoj nadležnosti centra za socijalni rad, o sledećim merama odlučuje sud u postupku koji može pokrenuti centar za socijalni rad.

            Reč je lišenju roditeljskog prava. Sam postupak lišenja roditeljskog prava je regulisan odredbama Porodičnog zakona I Zakona o parničnom postupku. Postoje dva oblika lišenja roditeljskog prava: delimično I potpuno.

        III.  Rigoroznija porodično pravna mera koju centar za socijalni rad može preduzeti prema roditelju jeste tužba za delimično lišenje roditeljskog prava. Ova tužba se podnosi nadležnom sudu ukoliko centar, kao organ starateljstva, proceni da roditelj nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Naravno da se “nesavesnost” utvrđuje u sudskom postupku i da sama tužba od strane centra za socijalni rad nije dovoljna da bi roditelj bio lišen roditeljskog prava.

        IV. Najrigoroznija porodično pravna mera organa starateljstva jeste tužba za potpuno lišenje roditeljskog prava protiv roditelja koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

          Porodični zakon taksativno navodi šta se sve smatra zloupotrebom prava od strane roditelja:

1.  ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete;
2. ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom;
3.  ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela;
4.  ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima;
5.  ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.

          Potom, isti zakon taksativno navodi šta se sve smatra grubim zanemarivanjem dužnosti iz sadržine roditeljskog prava:

1.  ako je napustio dete;
2.  ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi;
3.  ako izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi;
4.  ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika;
5.  ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

         Ono što je važno napomenuti jeste da se roditelj koji je potpuno lišen roditeljskog prava ne može lišiti obaveze izdržavanja deteta. 

         Ovo su bile porodično pravne mere koje centar za socijalni rad može preduzeti protiv roditelja koji neadekvatno brinu o svojoj deci. Sa ovom temom je usko povezano pitanje oduzimanja deteta od roditelja, ali o tome u nekom sledećem tekstu.

Slika preuzeta sa: <a href=”https://www.freepik.com/free-photos-vectors/education”>Education photo created by Racool_studio – www.freepik.com</a>

 493 total views,  1 views today

Slučaj poništaja usvojenja u Subotici

Slučaj poništaja usvojenja u Subotici

Ovih dana je u medijima odjeknula vest o neobičnom i nesvakidašnjem slučaju usvajanja deteta u Subotici. Naime, nakon što je nadležni centar za socijalni rad u Subotici doneo rešenje o zasnivanju usvojenja, a po okončanom postupku adaptacije deteta u novoj porodici, desilo se nešto neočekivano. Usvojitelji su morali da vrate dete centru za socijalni rad jer procedura usvajanja nije sprovedena u skladu sa zakonom. 

Inače, postupak usvajanja je regulisan Porodičnim zakonom Republike Srbije. Pravne norme su imperativnog karaktera. Osim sudskog postupka za poništaj usvojenja, a na koji se primenjuju odredbe Porodičnog zakona i Zakona o parničnom postupku, postoji mogućnost da u upravnom postupku u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku drugostepeni organ ili nadzorni organ po službenoj dužnosti poništi konačno rešenje ako ono sadrži nepravilnost koja je po izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti. Rok za poništaj konačnog rešenja nije ograničen. 

U daljem tekstu je članak koji je objavio BBC na srpskom :

“Beograđanin Bora Savić ima 48 godina i do utorka je bio otac usvojene trogodišnje devojčice, sve dok je predstavnici Centra za socijalni rad (CSR) nisu odveli – zbog sopstvene proceduralne greške.

Savić i supruga su od 12. oktobra prošle godine živeli sa ćerkom, navikli se jedni na druge i uspeli u tome.

„Stvorili smo porodicu koja se ne razlikuje od ostalih u ovoj zemlji”, kaže za BBC na srpskom otac Bora Savić.

Formalno su je usvojili 15. maja ove godine.

Dvadeset pet dana kasnije, saopšteno im je da treba da vrate dete, jer prilikom postupka socijalni radnici nisu zatražili saglasnost ministra da on i supruga mogu biti usvojitelji, pošto je Borina supruga starija od deteta više nego što zakon propisuje.

Porodični zakon predviđa da razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 niti veća od 45 godina, a Borina supruga je 49 godina starija od deteta.

Dete se sad vraća u registar za usvajanje i određen joj je novi staratelj iz subotičkog Centra.

Stručnjaci za porodično pravo osuđuju ovakav postupak, bez obzira na legalnu pozadinu i tvrde da može da ostavi nesagledive posledice na dete.

„Nismo hteli da nas neko juri s policijom, pokazali smo dobru volju i posle celog dana teških pregovora pristali smo i odveli su je”.

„Mi nemamo više nikava prava nad njom”, kaže Savić.

Dan pošto je ovom problemu pisao na Tviteru, javila mu se premijerka Ana Brnabić.

O ovom slučaju do objavljivanja teksta iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku nije stigao odgovor na pitanja BBC-ja na srpskom.

Na poziv se nije javila ni direktorka Centra za socijalni rad u Subotici.

Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova je saznanja o nezakonitostima u postupku usvojenja dobio od nadležnog republičkog ministarstva, navode u pisanom odgovoru za BBC.

Ipak, na pitanje ko će snositi sankcije za propuste i da li je dete moralo da bude odvedeno iz porodice zbog greške državnog organa, odgovor nije stigao.

„U obaveštenju nadležnog Ministarstva, navedena je nezakonitost u radu organa starateljstva – CSR Subotice i dat je nalog za poništenje spornih rešenja – o upućivanju maloletnika na međusobno prilagođavanje u porodicu budućih usvojitelja i onog na kojem se zasnovalo usvojenje”, navodi se.

Izdat je i nalog da se izvrši nadzor nad stručnim radom centra u konkretnom predmetu usvojenja, po kojem je Pokrajinski sekretarijat i postupio, dodaje se.

Pošto su utvrdili nedostatke u postupku stručnog nadzora, predmet je vraćen subotičkom centru za socijalni rad.

„Za izbor konkretnih usvojitelja, za konkretno dete isključivo je nadležan Centar za socijalni rad – Organ starateljstva koji je utvrdio opštu podobnost deteta za usvojenje, u ovom slučaju Centar za socijalni rad Grada Subotice”, navode nadležni.
Naknadno se saopštenjem oglasio i resorni ministar. Kako je rekao, policija će analizirati i ispitati slučaj a svi koji su učestvovali u kršenju propisa i zakona biće kažnjeni.

„Slučaj mora biti rešen na zakonit način, u najboljem interesu deteta i nikako drugačije.

„Nema privilegovanih i svako mora da odgovara za svoje postupke”, rekao je ministar za socijalna pitanja Zoran Đorđević.

Šta kaže zakon?
Zakon ostavlja mogućnost da „izuzetno, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje osobi koja je starija od usvojenika više od 45 godina ako je takvo usvojenje u najboljem interesu deteta”.

U ovom slučaju, predstavnici CSR iz Subotice, odakle je dete, nisu nabavili tu saglasnost, tvrdi Savić.
Problem je nastao u tumačenju zakona, kaže on.

„Suprugine godine se ne uklapaju u matematiku zakona. Međutim, kada smo izabrani kao najidealniji par, posle svih provera, Centar u Subotici napravio je grešku jer nisu zatražili to odobrenje – pre slanja deteta u porodicu.

„Smatrali su da su moje godine dovoljne, ja sam 45 godina stariji od deteta”.
Ipak, Savić se seća da su im im na prvom sastanku socijalni radnici rekli da će morati da zatraže odobrenje ministra, ali da su, videvši njegove godine, rekli: „A ne, ne mora, gospodin se uklapa”.

„Mi više o tome nismo razmišljali, niti je to naš posao”, ističe Savić.

Opet na početku
Dete je, inače, iz porodilišta odvedeno u hraniteljsku porodicu u kojoj je provelo više od dve godine. Te ljude je smatralo „bakom i dekom”.

„Dolazak kod nas je već bio neka vrsta šoka, koji smo mi pokušavali da ublažimo i stvorimo odnose i na kraju smo uspeli.

„Taj period adaptacije nije bio lak, ali je jako dobro prošao. Dete se prilagodilo, mi smo se prilagodili – to je kao dvosmerna ulica”.

Adaptacija deteta na porodicu, pre usvojenja, traje tri do šest meseci, ali se u ovom slučaju prolongiralo zbog epidemije korona virusa.

Centar za socijalni rad sa Voždovca kontrolisao je taj postupak i dao vrlo pozitivan izveštaj, navodi on.

U međuvremenu je Pokrajinski sekretarijat, uvidevši propust socijalnih radnika iz Subotice, kao drugostepeni organ doneo rešenje kojim se i rešenje o adaptaciji i o usvojenju ukida, te da se sve vraća na početak.

Došli su u utorak 9. juna kod Savića sa kopijom rešenja, dali im na uvid, dok sopstveni primerak Savići nisu dobili, tvrdi otac.

„Osam meseci je u životu trogodišnjeg deteta puno, nije kao osam meseci u našim životima.

„Napravljena je greška, a da bi se ona ispravila oni su napravili mnogo veću grešku”.
Da se ogromna šteta čini detetu, koje je sada traumatizovano, smatra i advokatica koja se bavi porodičnim pravom Marija Jovanović.

„Nisam videla rešenje, ali po ovim informacijama, očigledno je da je centar napravio grešku , a ispašta dete.

„Zakon ne predviđa naknadno traženje saglasnosti, ali su mogli da dete ne traumatizuiju i vraćaju.

„Taman se adaptiralo i sad se vraća, to ostavlja posledice za ceo život”, navodi Jovanović.

Pretpostavlja da je, kada je Sekretatijat video propust, na osnovu Zakona o opštem upravnom postupku doneo rešenje o poništavanju.

Tužbu za poništaj usvojenja, koju predviđa Porodični zakon, ne podnosi Ministarstvo ni Sekretarijat, već usvojenik, usvojitelj, lice koje ima pravni interes i javni tužilac, dodaje ona.

To bi bio klasičan sudski postupak.

„Ne znam zašto nisu pokazali malo senzibiliteta da sačekaju konačni ishod postupka. Ovako uzeše dete, sa mogućnošću i da se vrati ili da se ne vrati, a posledice su nesagledive”.

Koliko je trajao proces usvajanja?

Proces usvajanja trajao je od 2018. godine, kada su podneli zahtev.

Nekoliko meseci su išli u školu za usvojitelje, da bi posle izveštaja i procedura, u aprilu 2019, bili upisani u centralni registar usvojitelja.

Stručni tim subotičkog centra – psiholog, pedagog, socijalni radnik – smatrao je da su dobri kandidati za roditelje.

„Naš predmet je prošao kroz više ruku. Rešenje o adaptaciji, kada je dete došlo kod nas, dostavljeno je nama, našem centru u Beogradu, i Ministarstvu.

„Tad je neko mogao da vidi da je problem. Možda bismo mi i tada morali da vratimo dete, ali bi to bilo na početku. Bio bi šok za nas, ali ne toliko za dete”, smatra Savić.

Usvojitelji sada traže pravne načine da isprave novonostalu situaciju, a da dete to „što manje oseti”, ako je moguće.

To je savet i profesorke porodičnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Marije Draškić.

„Vrlo je teško izjašnjavati se načelno o predmetu, koji nisam videla. Tu se mora obazrivo postupati.

„Dete bi trebalo sad da što manje vremena provede van usvojiteljskog porodičnog doma, jer to razdvajanje ostavlja posledice za ceo život”, kaže Draškić.

Koje su mogućnosti?

Ona smatra da bi roditelji mogli da podnesu tužbu Upravnom sudu i traže da vrate dete, ali i da se obrate Centru za socijalni rad da preinači odluku, ako je moguće, da samo otac bude usvojitelj.

„Moraju voditi paralelne borbe sada. Upravni sud je preopterećen i trebalo bi tražiti urgencije da postupaju po hitnom postupku, pozivajući se na dobrobit deteta. Ovaj sud sada radi predmete od pre tri godine, otprilike”, kaže Draškić.

Dodaje da je u slučaju Savić doneta „jako neobična odluka”.

„Ovo je strašno. Šteta za dete je napravljena greškom državnog organa, to je nedopustivo.

„Toliko je to elementarna stvar, oni moraju da znaju sve uslove. Ovakvo postupanje Centra za socijalni rad otvara mogućnost u sumnju da postupak nije bio uredan”, kaže Draškić.

* Ovaj tekst je izmenjen posle odgovora Pokrajinskog sekretarijataza socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova Vlade Vojvodine”

Tekst je preuzet sa sajta BBC na srpskom koji možete pročitati ovde

 

 343 total views,  1 views today