Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

          Iako je Srbija još uvek tradicionalno orjentisana zemlja, primećuje se sve veći broj vanbračnih zajednica. Razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju da ne „potpisuju papir“ su različiti i mnogobrojni.

          Brak je pravni institut poznat od davnina. Zakonska definicija braka, sadržana u Porodičnom zakonu, glasi „Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca“.  Već na početku se može primetiti da u Republici Srbiji nije dozvoljen brak između osoba istog pola.

          Po sadržini između braka i vanbračne zajednice nema razlike, dok se po formi brak i vanbračna zajednica razlikuju.

          Za nastanak braka je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi koji su propisani zakonom i da budući supružnici prođu određenu proceduru pred matičarem. Za razliku od braka, za nastanak vanbračne zajednice dovoljno da partneri započnu zajednički život. 

      Prednosti

          Brak nastaje momentom potpisivanja pred matičarem, koji potom izdaje izvod iz matične knjige venčanih. Ovaj izvod je dokaz o momentu početka braka. Često se može čuti, posebno od mlađih osoba, da „taj papir“ ništa ne znači. U redu, mogli bismo se složiti da taj papir ništa ne znači sve dok „cvetaju ruže“. Međutim, taj papir dobija na značaju u drugim situacijama.

          Zahvaljujući izvodu iz matične knjige venčanih, supružnici su oslobođeni nekih nelagodnosti kao što su:

  • U slučaju rođenja deteta u braku, otac ne mora da ide u matičnu službu kako bi davao posebnu izjavu o priznanju očinstva, već matična služba upisuje podatke o roditeljima po službenoj dužnosti. Postoji zakonska pretpostavka da je otac deteta muž majke. U slučaju smrti oca, ova zakonska pretpostavka važi 300 dana od dana prestanka braka smrću pod uslovom da majka nije zaključila novi brak.
  • Supružnik/bračni partner spada u red zakonskih i nužnih naslednika. To znači da je supružnik po samom zakonu naslednik i lišen je obaveze pokretanja sudskog postupka kako bi dokazao učešće u sticanju npr. zajedničke svojine.
  • Pravo na porodičnu penziju iza smrti supružnika. Dovoljno je, između ostalog, da dostavite dokaz da ste u braku.

          Vanbračna zajednica, za koju se odlučuje sve veći broj mladih, ima takođe nekih prednosti:

  • Nema opterećenja oko pripreme svadbe, nema tih troškova i psihološkog opterećenja da li će sve proći u najboljem redu. Takođe nema obaveze prikupljanja dokumentacije koja je neophodna za matičara…
  • Za prestanak vanbračne zajednice je dovoljno da prestane zajednica života partnera.

      Mane

          Neke od mana braka, od kojih neke često navode ljudi koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu su:

  • Za prestanak braka nije dovoljno prekinuti zajednicu života, kao kod vabračne zajednice, već je neophodno pokrenuti sudski postupak (tužba za razvod ili predlog za sporazumni razvod braka) koji traje par meseci.
  • Ukoliko supružnici imaju zajedničku maloletnu decu, da bi se razveo brak sud mora da reši istovremeno i pitanje vršenja roditeljskog prava, načina održavanja ličnih odnosa roditelja i dece i visinu izdržavanja. U praksi, neretko postupak zna da se oduži. U nekim drugim zemljama, sud posebno raspravlja ova pitanja: npr. odmah razvede brak, potom vodi odvojene postupke za vršenje roditeljskog prava (poznatiji pojam je starateljstvo nad detetom), za visinu izdržavanja (odnosno alimentacije) i dr.

          Možda ima još nekih mana, ali po mišljenju autora su to dve glavne.

          Što se tiče vanbračne zajednice, ona ima daleko više mana nego prednosti:

  • Otac deteta rođenog u vanbračnoj zajednici mora, po rođenju deteta, da daje posebnu izjavu o priznanju deteta pred matičarem, a sa ovom izjavom mora da se složi majka deteta. U slučaju smrti vanbračnog partnera, pre davanja izjave o priznanju deteta pred matičare, nema zakonske pretpostavke da je vanbračni partner majke otac deteta, već bi majka morala da pokrene mukotrpan sudski postupak dokazivanja da je preminuli vanbračni partner otac deteta…
  • Vanbračni partner ne spada u krug zakonskih i nužnih naslednika, što znači da po smrti jednog vanbračnog partnera, drugi će morati da pokrene sudski postupak kako bi dokazao postojanje svojih imovinskih prava.
  • Vanbračni partner mora u posebnom sudskom postupku da dokaže postojanje vanbračne zajednice, duže od 3 godine, kako bi podneo zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju. 

        U pogledu prestanka vanbračne zajednice u kojoj su parneri dobili dete, postupak poveravanja deteta, odnosno odlučivanja o vršenju roditeljskog prava, je potpuno identičan kao i kod prestanka braka. Da bi van/bračni partneri dobili „papir“ na kojem piše da je dete povereno jednom od partnera, moraće da pokrenu postupak pred sudom, koji će ih uputiti na centar za socijalni rad itd.

        Zaključak je da obe forme partnerskog života imaju svoje prednosti i mane.    

 189 total views,  1 views today

Centar za socijalni rad VS. roditelji

Centar za socijalni rad VS. roditelji

          Neretko se centri za socijalni rad pominju u medijima i to najčešće u negativnom kontekstu. Ljudi se često pitaju čime se zaista bavi centar za socijalni rad, koje su njegove nadležnosti i sl. Posebno je pitanje nadležnosti centra za socijalni rad kada se radi o nesavesnim roditeljima I zaštiti najboljeg interesa dece.

            Pre nego se osvrnem na mere koje centri za socijalni rad mogu preduzeti protiv roditelja radi zaštite interesa dece, napraviću malu digresiju.

        Centri za socijalni rad se bave porodičnopravnom I socijalnom zaštitom. U ovom tekstu, ostavićemo po strani socijalnu zaštitu, i fokusiraćemo se na porodično pravnu zaštitu dece.

             Prema odredbama Porodičnog zakona centri za socijalni rad, kao organ starateljstva, vrše poslove zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva. Centri u svojim redovima imaju zaposlene, stručne radnike, sledećih profila: socijalni radnici, pedagozi, specijalni pedagozi, psiholozi, sociolozi, andragozi i pravnici. Zajednički imenitelj za stručne radnike, različitih profila, koji su zaduženi za konkretan slučaj je voditelj slučaja (po meni, ne baš najsrećniji naziv). Ovaj naziv je preuzet, najverovatnije, iz propisa zapadnih zemalja koji koriste pojam “case menager”. Mislim da je bilo neophodno voditi računa o višestrukom jezičkom značenju reči “slučaj” u srpskom jeziku, jer se dešava da se stranke osete uvređeno koriščenjem pojma “slučaj”.

            Naime, Porodični zakon propisuje da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su oni ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu. Pojam “staranje o detetu” ujedno definiše sadržinu roditeljskog prava. Staranje o detetu obuhvata više segmenata i to: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a sve ovo navedeno čini sadržinu roditeljskog prava.

           Koje su to mere ili “sankcije” koje može preduzeti centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, prema roditeljima koji ne vrše roditeljsko pravo na adekvatan način i u najboljem interesu deteta?

      I.  Najblaža porodično pravna mera, koju propisuje Porodični zakon, jeste preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo. To su najčešće situacije kada se roditelji ne mogu dogovoriti oko vaspitanja deteta, sagledavanja detetovih razvojnih potreba i uopšte onoga što je najbolje za dete (npr. roditelji se ne slažu oko izbora škole za dete, izbora sporta kojim će se dete baviti i sl.).

          II.  Sledeća, stroža, porodično pravna mera jeste korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava i to odluke kojima kojima:

1.   upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava;
2. upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili u ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima;
3. zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta (ukoliko je dete vlasnik pokretne ili nepokretne imovine).

           Dok su prethodne dve porodično pravne mere u isključivoj nadležnosti centra za socijalni rad, o sledećim merama odlučuje sud u postupku koji može pokrenuti centar za socijalni rad.

            Reč je lišenju roditeljskog prava. Sam postupak lišenja roditeljskog prava je regulisan odredbama Porodičnog zakona I Zakona o parničnom postupku. Postoje dva oblika lišenja roditeljskog prava: delimično I potpuno.

        III.  Rigoroznija porodično pravna mera koju centar za socijalni rad može preduzeti prema roditelju jeste tužba za delimično lišenje roditeljskog prava. Ova tužba se podnosi nadležnom sudu ukoliko centar, kao organ starateljstva, proceni da roditelj nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Naravno da se “nesavesnost” utvrđuje u sudskom postupku i da sama tužba od strane centra za socijalni rad nije dovoljna da bi roditelj bio lišen roditeljskog prava.

        IV. Najrigoroznija porodično pravna mera organa starateljstva jeste tužba za potpuno lišenje roditeljskog prava protiv roditelja koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

          Porodični zakon taksativno navodi šta se sve smatra zloupotrebom prava od strane roditelja:

1.  ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete;
2. ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom;
3.  ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela;
4.  ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima;
5.  ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.

          Potom, isti zakon taksativno navodi šta se sve smatra grubim zanemarivanjem dužnosti iz sadržine roditeljskog prava:

1.  ako je napustio dete;
2.  ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi;
3.  ako izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi;
4.  ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika;
5.  ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

         Ono što je važno napomenuti jeste da se roditelj koji je potpuno lišen roditeljskog prava ne može lišiti obaveze izdržavanja deteta. 

         Ovo su bile porodično pravne mere koje centar za socijalni rad može preduzeti protiv roditelja koji neadekvatno brinu o svojoj deci. Sa ovom temom je usko povezano pitanje oduzimanja deteta od roditelja, ali o tome u nekom sledećem tekstu.

Slika preuzeta sa: <a href=”https://www.freepik.com/free-photos-vectors/education”>Education photo created by Racool_studio – www.freepik.com</a>

 492 total views