Vršenje roditeljskog prava

Vršenje roditeljskog prava

Porodični zakon Republike Srbije definiše pojam I sadržinu roditeljskog prava. Prema zakonu, roditeljsko pravo pripada ocu I majci zajedno I oni su ravnopravni u vršenju roditeljskog prava. Nažalost, kada se roditelji raziđu neravnopravnost roditelja u vršenju roditeljskog prava dolazi u velikoj meri do izražaja posebno prilikom odlučivanja kom roditelju poveriti maloletno dete na staranje.

Sadržinu roditeljskog prava čini staranje o detetu. Pojam staranje o detetu obuhvata: čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje, zastupanje izdržavanje te upravljanje I raspolaganje imovinom deteta.

Čuvanje i podizanje deteta podrazumeva pravo I dužnost roditelja da se lično staraju o životu I zdravlju deteta. Roditelji ne smeju da ostavljaju bez nadzora dete predškolskog uzrasta. Međutim, roditelji mogu privremeno da povere dete drugom licu samo ako to lice ispunjava uslove za staratelja (detaljnije o starateljstvu možete pročitati ovde.

Vaspitanje deteta podrazumeva da roditelji imaju pravo I dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva.

Obrazovanje deteta podrazumeva da su roditelji dužni da obezbede osnovno školovanje detetu, a o daljem obrazovanju deteta dužni su da se staraju prema svojim mogućnostima. Nasuprot ovoj dužnosti roditelja je pravo deteta na obrazovanje u skladu sa svojim sposobnostima, željama I sklonostima. Dete koje je navršilo 15. godinu života I koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti koju će srednju školu pohađati.

Zastupanje deteta podrazumeva da roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne sposobnosti deteta. Roditelji imaju pravo da upravljaju I raspolažu prihodom koje je steklo dete mlađe od 15 godina. Dete starije od 15 godina može da upravlja I raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom. Zakonodavac je ovde imao u vidu da se radna sposobnost stiče sa 15 godina.

Izdržavanje deteta podrazumeva da roditelji imaju pravo I dužnost da izdržavaju dete. Dete ima pravo na izdržavanje do svog punoletstva, odnosno do navršene 26. godine života ukoliko je na redovnom školovanju I to ne predstavlja očiglednu nepravdu za roditelja.

Upravljanje I raspolaganje imovinom deteta podrazumeva da roditelji mogu u skladu sa zakonom da upravljaju I raspolažu imovinom deteta u skladu sa zakonom.

Roditeljsko pravo roditelji mogu vršiti na dva načina: zajednički I samostalno.

Neretko, nepravnici koriste pojam starateljstvo nad detetom iako on zakonski ima potpuno drugo značenje.

Roditelji zajednički vrše roditeljsko pravo kada vode zajednički život, bez obzira da li su u braku ili vanbračnoj zajednici. Međutim, roditelji mogu zajednički I sporazumno da vrše roditeljsko pravo I kada ne vode zajednički život ukoliko zaključe sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava I ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. U praksi, sve dok roditelji mogu da se dogovaraju oko svih pitanja koja se tiču deteta, nema potrebe za uključivanjem suda I organa starateljstva.

Sastavni deo sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava jeste sporazum o prebivalištu deteta, odnosno da li će dete imati prijavu prebivališta na adresi na kojoj je prijavljena majka ili otac. Ovo iz razloga jer jedno lice ne može imati dva pribivališta.

Samostalno vršenje roditeljskog prava podrazumeva da jedan od roditelja sam vrši roditeljsko pravo. Ovo ne znači automatski da se drugi roditelj lišava roditeljskog prava. Prema Porodičnom zakonu jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo:
– kada je drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti;
– samo on živi sa detetom, a sud još nije doneo odluku o vršenju roditeljskog prava;
– na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava;
– na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a zaključili su sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, ali sud proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta;
– na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Za razliku od sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava obuhvata sporazum roditelja o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, sporazum o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i sporazum o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem.
Kao što je napred navedeno, samostalno vršenje roditeljskog prava jednog roditelja ne znači da je drugi lišen istog (za to je potrebna odluka suda).

Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo.

Pitanjima koja bitno utiču na život deteta smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti.

Na pitanja o vršenju roditeljskog prava ne utiče činjenica da li su roditelji deteta u braku ili vanbračnoj zajednici.

 

 

 

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 1,133 total views,  1 views today

Razvod braka

Razvod braka

     Nažalost, svedoci smo da brak kao institucija polako gubi na vrednosti. Ljudi se sve češće opredeljuju za vanbračnu zajednicu. U poslednjih 10-ak godina statistika pokazuje da se svake godine smanjuje broj sklopljenih brakova, a povećava broj razvedenih. Aktuelno se skoro svaki treći brak završi razvodom.  

   U Republici Srbiji brak predstavlja zajednicu života muškarca i žene. U toku je javna rasprava o nacrtu Zakona o istopolnim zajednicama koji bi regulisao pravni status zajednice života dva punoletna lica istog pola.

     Postupak razvoda braka je regulisan Porodičnim zakonom i Zakonom o parničnom postupku.  

     Brak može prestati na tri načina: usled smrti supružnika, poništajem I razvodom.

     Postupak razvoda braka se može pokrenuti na dva načina: predlogom za sporazumni razvod braka ili tužbom za razvod braka. Razlika je u tome da li postoji ili ne dogovor supružnika da okončaju brak.

     Za razvod braka nadležan je osnovni sud po mestu prebivališta tuženog, tužioca ili po mestu poslednjeg zajedničkog prebivališta supružnika.

     Ukoliko postoji saglasnost supružnika da se brak okonča, onda oni imaju mogućnost za zaključe sporazum o razvodu u pisanoj formi. U okviru ovog sporazuma, neophodno je da se supružnici dogovore oko vršenja roditeljskog prava ukoliko imaju dete/dece I oko podele zajedničke imovine, ukoliko su je stekli za vreme trajanja braka. Sporazum o vršenju roditeljskog prava mora da obuhvati dogovor o tome kojem roditelju će dete/deca biti povereno na staranje, način održavanja ličnih odnosa sa drugim roditeljem I iznos izdržavanja za dete/decu. Sporazum o deobi zajedničke imovine takođe mora biti ne samo u pisanoj formi već I overen od strane javnog beležnika (tzv. solemnizacija). Pritom treba imati u vidu da supružnici neće moći da overe sporazum o deobi zajedničke imovine kod javnog beležnika ukoliko je predmet overe nekretnina koja je u postupku legalizacije.

     Ukoliko se jedan od supružnika ne slaže sa razvodom, onda drugom supružniku preostaje mogućnost da pokrene postupak razvoda braka tužbom zbog ozbiljno I trajno poremećenih odnosa ili ukoliko se objektivno ne može ostvarivati zajednica života.

     Iako je osnovno načelo u porodičnim sporovima, koje propisuje Porodični zakon, hitnost postupka, nažalost u praksi se srećemo sa potpuno drugačijom situacijom. Dok Porodični zakon propisuje rok od 15 dana za zakazivanje prvog ročišta, u praksi se retko kada zakaže ročište pre isteka 2,3 meseca.

     U postupku razvoda braka, javnost je isključena. U pogledu troškova sudskog postupka, ne primenjuje se opšte pravilo da stranka koja u celini izgubi parnicu mora protivnoj stranci da naknadi troškove. U porodičnim sporovima, o naknadi troškova postupka sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti. Najčešće sudije odrede da svaka strana snosi svoje troškove.

     Ukoliko supružnici imaju maloletno dete/decu, onda je sud dužan da zatraži nalaz I stručno mišljenje o vršenju roditeljskog prava od organa starateljstva (centra za socijalni rad), porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. U praksi, sud skoro uvek traži od centra za socijalni rad nalaz I stručno mišljenje, a retko ili nikad od porodičnog savetovališta ili druge ustanove.

     Nakon sprovedenog stručnog postupka pred organom starateljstva (centar za socijalni rad), isti dostavlja sudu nalaz I stručno mišljenje o vršenju roditeljskog prava. Najčešće centar za socijalni rad ostavlja sudu da odredi visinu izdržavanja za dete/decu.

     Ukoliko su supružnici nezadovoljni nalazom I stručnim mišljenjem centra za socijalni rad, imaju mogućnost da ulože prigovor. Neretko, centar za socijalni rad ostane pri svom nalazu I stručnom mišljenju.

    Sledeća mogućnost jeste da supružnik, koji je nezadovoljan nalazom I mišljenjem centra za socijalni rad, predloži veštačenje. O ovom predlogu odlučuje sud, a troškove veštačenja snosi ona stranka koja je predložila izvođenje tog dokaza.

    Nakon izvedenih svih dokaza, u koje spade I saslušanje stranaka-supružnika, sud donosi odluku o razvodu braka.  Sudska odluka obavezno sadrži I odluku o vršenju roditeljskog prava, ukoliko supružnici imaju maloletnu decu.

    Ukoliko supružnici nemaju dete/decu ili su dete/deca punoletna, onda se kompletan postupak razvoda braka sprovodi pred sudom bez uključivanja centra za socijalni rad.

     Kao što je navedeno na samom početku ovog teksta, sve češće se ljudi opredeljuju za vanbračnu zajednicu. Najčešći razlog je izbegavanje dugotrajnih sudskih postupaka, međutim sudski postupak je skoro identičan kada vanbračni partneri imaju maloletno dete/decu. O prednostima I Manama bračne I vanbračne zajedcnice možete detaljnije pročitati ovde.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 

 

 2,162 total views,  2 views today

Porodična penzija vanbračnog partnera

Porodična penzija vanbračnog partnera

        Ustavom Republike Srbije je propisano da je vanbračna zajednica izjednačena sa brakom u skladu sa zakonom. Iako se sve češće ljudi opredeljuju za vanbračnu zajednicu umesto za brak, praksa je pokazala da vanbračni partneri nailaze na određene poteškoće u ostvarivanju svojih prava kao i na velike nejednakosti u odnosu na bračne partnere – supružnike.

     Jednu od novina koje nam je donela 2020. godina, koju ćemo svakako svi pamtiti po pandemiji izazvanoj korona virusom – Kovid 19, jeste pravo vanbračnog partnera na porodičnu penziju. Posle dugo vremena, naš zakonodavac je konačno propisao mogućnost da jedan vanbračni partner posle smrti drugog vanbračnog partnera ostvari pravo na porodičnu penziju.  

       Pravo na porodičnu penziju je propisano Zakonom o penzijsko invalidskom osiguranju. Ovo pravo mogu ostvariti članovi porodice:

      1. umrlog osiguranika koji je navršio najmanje 5 godina staža osiguranja ili je ispunio uslove za starosnu, prevremenu starosnu penziju ili invalidsku penziju; ili
       2. umrlog korisnika starosne, prevremene starosne penzije ili invalidske penzije.

       Članovima porodice se smatraju supružnik i vanbračni partner, deca I roditelji.

     Dok Porodični zakon propisuje da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji I pritom ne definiše vreme trajanja ove zajednice, Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju propisuje dodatni uslov a to je da vanbračna zajednica mora da traje minimum tri godine. Ovaj uslov se ne primenjuje ukoliko su vanbračni partneri imali zajedničko dete.

      Pravo na porodičnu penziju mogu ostvariti bivši supružnik I bivši vanbračni partner pod uslovom da im je sudskom presudom utvrđeno pravo na izdržavanje.

       Postojanje vanbračne zajednice i obaveze izdržavanja utvrđuje se u vanparničnom postupku koji je regulisan Zakonom o vanparničnom postupku.

       Da bi vanbračni partner ostvario pravo na porodičnu penziju pred Republičkim fondom za penzijsko I invalidsko osiguranje neophodno je da prethodno dokaže da je vanbračna zajednica sa umrlim osiguranikom trajala minimum 3 godine. 

      Osim dokaza o postojanju vanbračne zajednice u trajanju od minimum 3 godine, Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju propisuje još neke uslove koje vanbračni partner mora da ispuni. Tako, vanbračna partnerka/udovica može ostvariti pravo na porodičnu penziju samo ako je navršila 53 godine života ili ako je u trenutku smrti vanbračnog partnera imala najmanje 45 godina života onda može koristiti ovo pravo tek kad navrši 53 godine. Ova starosna granica je viša kada se radi o vanbračnim partnerima/ udovcima I ona iznosi 58 godina

       Zakon je regulisao slučajeve kada udovica ili udovac, do smrti osiguranika ili u roku od godinu dana nakon smrti osiguranika, postanu potpuno nesposobni za rad. Takođe je regulisao slučajeve kada je posle smrti ostalo zajedničko dete, nad kojim udovica ili udovac vrše roditeljsku dužnost. U oba ova slučaja udovica I udovac stiču pravo na porodičnu penziju I pre navršenih 53 godina života za žene I 58 godina za muškarce. Nakon navršenih 53 godina odnosno 58 godina života udovica I udovac stiču ovo pravo trajno. 

        Vanbračni partner profesionalnog vojnog lica prema propisima o Vojsci Srbije koje je poginulo za vreme dejstava, pravo na porodičnu penziju stiče bez obzira na navršene godine života pod uslovom da nije ponovo sklopio brak. 

         Na današnji dan 1. januara 2021. godine, navršila se prva godina primene zakonskih odredbi o pravu na porodičnu penziju iza smrti vanbračnog partnera. Međutim, period od godinu dana je isuviše kratak da bi se moglo govoriti o ustaljenoj sudskoj praksi u ovoj vrsti predmeta. Ove izmene Zakona o penzijsko invalidskom osiguranju predstavljaju još jedan korak bliže ka izjednačavanju prava koja proističu iz vanbračne I bračne zajednice.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 3,142 total views,  1 views today

Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

Brak i vanbračna zajednica – prednosti i mane

          Iako je Srbija još uvek tradicionalno orjentisana zemlja, primećuje se sve veći broj vanbračnih zajednica. Razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju da ne „potpisuju papir“ su različiti i mnogobrojni.

          Brak je pravni institut poznat od davnina. Zakonska definicija braka, sadržana u Porodičnom zakonu, glasi „Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca“.  Već na početku se može primetiti da u Republici Srbiji nije dozvoljen brak između osoba istog pola.

          Po sadržini između braka i vanbračne zajednice nema razlike, dok se po formi brak i vanbračna zajednica razlikuju.

          Za nastanak braka je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi koji su propisani zakonom i da budući supružnici prođu određenu proceduru pred matičarem. Za razliku od braka, za nastanak vanbračne zajednice dovoljno da partneri započnu zajednički život. 

      Prednosti

          Brak nastaje momentom potpisivanja pred matičarem, koji potom izdaje izvod iz matične knjige venčanih. Ovaj izvod je dokaz o momentu početka braka. Često se može čuti, posebno od mlađih osoba, da „taj papir“ ništa ne znači. U redu, mogli bismo se složiti da taj papir ništa ne znači sve dok „cvetaju ruže“. Međutim, taj papir dobija na značaju u drugim situacijama.

          Zahvaljujući izvodu iz matične knjige venčanih, supružnici su oslobođeni nekih nelagodnosti kao što su:

  • U slučaju rođenja deteta u braku, otac ne mora da ide u matičnu službu kako bi davao posebnu izjavu o priznanju očinstva, već matična služba upisuje podatke o roditeljima po službenoj dužnosti. Postoji zakonska pretpostavka da je otac deteta muž majke. U slučaju smrti oca, ova zakonska pretpostavka važi 300 dana od dana prestanka braka smrću pod uslovom da majka nije zaključila novi brak.
  • Supružnik/bračni partner spada u red zakonskih i nužnih naslednika. To znači da je supružnik po samom zakonu naslednik i lišen je obaveze pokretanja sudskog postupka kako bi dokazao učešće u sticanju npr. zajedničke svojine.
  • Pravo na porodičnu penziju iza smrti supružnika. Dovoljno je, između ostalog, da dostavite dokaz da ste u braku.

          Vanbračna zajednica, za koju se odlučuje sve veći broj mladih, ima takođe nekih prednosti:

  • Nema opterećenja oko pripreme svadbe, nema tih troškova i psihološkog opterećenja da li će sve proći u najboljem redu. Takođe nema obaveze prikupljanja dokumentacije koja je neophodna za matičara…
  • Za prestanak vanbračne zajednice je dovoljno da prestane zajednica života partnera.

      Mane

          Neke od mana braka, od kojih neke često navode ljudi koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu su:

  • Za prestanak braka nije dovoljno prekinuti zajednicu života, kao kod vabračne zajednice, već je neophodno pokrenuti sudski postupak (tužba za razvod ili predlog za sporazumni razvod braka) koji traje par meseci.
  • Ukoliko supružnici imaju zajedničku maloletnu decu, da bi se razveo brak sud mora da reši istovremeno i pitanje vršenja roditeljskog prava, načina održavanja ličnih odnosa roditelja i dece i visinu izdržavanja. U praksi, neretko postupak zna da se oduži. U nekim drugim zemljama, sud posebno raspravlja ova pitanja: npr. odmah razvede brak, potom vodi odvojene postupke za vršenje roditeljskog prava (poznatiji pojam je starateljstvo nad detetom), za visinu izdržavanja (odnosno alimentacije) i dr.

          Možda ima još nekih mana, ali po mišljenju autora su to dve glavne.

          Što se tiče vanbračne zajednice, ona ima daleko više mana nego prednosti:

  • Otac deteta rođenog u vanbračnoj zajednici mora, po rođenju deteta, da daje posebnu izjavu o priznanju deteta pred matičarem, a sa ovom izjavom mora da se složi majka deteta. U slučaju smrti vanbračnog partnera, pre davanja izjave o priznanju deteta pred matičare, nema zakonske pretpostavke da je vanbračni partner majke otac deteta, već bi majka morala da pokrene mukotrpan sudski postupak dokazivanja da je preminuli vanbračni partner otac deteta…
  • Vanbračni partner ne spada u krug zakonskih i nužnih naslednika, što znači da po smrti jednog vanbračnog partnera, drugi će morati da pokrene sudski postupak kako bi dokazao postojanje svojih imovinskih prava.
  • Vanbračni partner mora u posebnom sudskom postupku da dokaže postojanje vanbračne zajednice, duže od 3 godine, kako bi podneo zahtev za ostvarivanje prava na porodičnu penziju. 

        U pogledu prestanka vanbračne zajednice u kojoj su parneri dobili dete, postupak poveravanja deteta, odnosno odlučivanja o vršenju roditeljskog prava, je potpuno identičan kao i kod prestanka braka. Da bi van/bračni partneri dobili „papir“ na kojem piše da je dete povereno jednom od partnera, moraće da pokrenu postupak pred sudom, koji će ih uputiti na centar za socijalni rad itd.

        Zaključak je da obe forme partnerskog života imaju svoje prednosti i mane.   

Autor: Marija N. Jovanović, advokat 

 1,526 total views,  3 views today

Centar za socijalni rad VS. roditelji

Centar za socijalni rad VS. roditelji

          Neretko se centri za socijalni rad pominju u medijima i to najčešće u negativnom kontekstu. Ljudi se često pitaju čime se zaista bavi centar za socijalni rad, koje su njegove nadležnosti i sl. Posebno je pitanje nadležnosti centra za socijalni rad kada se radi o nesavesnim roditeljima I zaštiti najboljeg interesa dece.

            Pre nego se osvrnem na mere koje centri za socijalni rad mogu preduzeti protiv roditelja radi zaštite interesa dece, napraviću malu digresiju.

        Centri za socijalni rad se bave porodičnopravnom I socijalnom zaštitom. U ovom tekstu, ostavićemo po strani socijalnu zaštitu, i fokusiraćemo se na porodično pravnu zaštitu dece.

             Prema odredbama Porodičnog zakona centri za socijalni rad, kao organ starateljstva, vrše poslove zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva. Centri u svojim redovima imaju zaposlene, stručne radnike, sledećih profila: socijalni radnici, pedagozi, specijalni pedagozi, psiholozi, sociolozi, andragozi i pravnici. Zajednički imenitelj za stručne radnike, različitih profila, koji su zaduženi za konkretan slučaj je voditelj slučaja (po meni, ne baš najsrećniji naziv). Ovaj naziv je preuzet, najverovatnije, iz propisa zapadnih zemalja koji koriste pojam “case menager”. Mislim da je bilo neophodno voditi računa o višestrukom jezičkom značenju reči “slučaj” u srpskom jeziku, jer se dešava da se stranke osete uvređeno koriščenjem pojma “slučaj”.

            Naime, Porodični zakon propisuje da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su oni ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu. Pojam “staranje o detetu” ujedno definiše sadržinu roditeljskog prava. Staranje o detetu obuhvata više segmenata i to: čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a sve ovo navedeno čini sadržinu roditeljskog prava.

           Koje su to mere ili “sankcije” koje može preduzeti centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, prema roditeljima koji ne vrše roditeljsko pravo na adekvatan način i u najboljem interesu deteta?

      I.  Najblaža porodično pravna mera, koju propisuje Porodični zakon, jeste preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima omogućava roditeljima da vrše roditeljsko pravo. To su najčešće situacije kada se roditelji ne mogu dogovoriti oko vaspitanja deteta, sagledavanja detetovih razvojnih potreba i uopšte onoga što je najbolje za dete (npr. roditelji se ne slažu oko izbora škole za dete, izbora sporta kojim će se dete baviti i sl.).

          II.  Sledeća, stroža, porodično pravna mera jeste korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava. Ovaj nadzor vrši centar za socijalni rad kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava i to odluke kojima kojima:

1.   upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava;
2. upućuje roditelje na razgovor u porodično savetovalište ili u ustanovu specijalizovanu za posredovanje u porodičnim odnosima;
3. zahteva od roditelja da polože račun o upravljanju imovinom deteta (ukoliko je dete vlasnik pokretne ili nepokretne imovine).

           Dok su prethodne dve porodično pravne mere u isključivoj nadležnosti centra za socijalni rad, o sledećim merama odlučuje sud u postupku koji može pokrenuti centar za socijalni rad.

            Reč je lišenju roditeljskog prava. Sam postupak lišenja roditeljskog prava je regulisan odredbama Porodičnog zakona I Zakona o parničnom postupku. Postoje dva oblika lišenja roditeljskog prava: delimično I potpuno.

        III.  Rigoroznija porodično pravna mera koju centar za socijalni rad može preduzeti prema roditelju jeste tužba za delimično lišenje roditeljskog prava. Ova tužba se podnosi nadležnom sudu ukoliko centar, kao organ starateljstva, proceni da roditelj nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Naravno da se “nesavesnost” utvrđuje u sudskom postupku i da sama tužba od strane centra za socijalni rad nije dovoljna da bi roditelj bio lišen roditeljskog prava.

        IV. Najrigoroznija porodično pravna mera organa starateljstva jeste tužba za potpuno lišenje roditeljskog prava protiv roditelja koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

          Porodični zakon taksativno navodi šta se sve smatra zloupotrebom prava od strane roditelja:

1.  ako fizički, seksualno ili emocionalno zlostavlja dete;
2. ako izrabljuje dete sileći ga na preterani rad, ili na rad koji ugrožava moral, zdravlje ili obrazovanje deteta, odnosno na rad koji je zabranjen zakonom;
3.  ako podstiče dete na vršenje krivičnih dela;
4.  ako navikava dete na odavanje rđavim sklonostima;
5.  ako na drugi način zloupotrebljava prava iz sadržine roditeljskog prava.

          Potom, isti zakon taksativno navodi šta se sve smatra grubim zanemarivanjem dužnosti iz sadržine roditeljskog prava:

1.  ako je napustio dete;
2.  ako se uopšte ne stara o detetu sa kojim živi;
3.  ako izbegava da izdržava dete ili da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi;
4.  ako s namerom i neopravdano izbegava da stvori uslove za zajednički život sa detetom koje se nalazi u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika;
5.  ako na drugi način grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava.

         Ono što je važno napomenuti jeste da se roditelj koji je potpuno lišen roditeljskog prava ne može lišiti obaveze izdržavanja deteta. 

         Ovo su bile porodično pravne mere koje centar za socijalni rad može preduzeti protiv roditelja koji neadekvatno brinu o svojoj deci. Sa ovom temom je usko povezano pitanje oduzimanja deteta od roditelja, ali o tome u nekom sledećem tekstu.

Slika preuzeta sa: <a href=”https://www.freepik.com/free-photos-vectors/education”>Education photo created by Racool_studio – www.freepik.com</a>

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 1,114 total views,  1 views today