Slučaj poništaja usvojenja u Subotici

Slučaj poništaja usvojenja u Subotici

Ovih dana je u medijima odjeknula vest o neobičnom i nesvakidašnjem slučaju usvajanja deteta u Subotici. Naime, nakon što je nadležni centar za socijalni rad u Subotici doneo rešenje o zasnivanju usvojenja, a po okončanom postupku adaptacije deteta u novoj porodici, desilo se nešto neočekivano. Usvojitelji su morali da vrate dete centru za socijalni rad jer procedura usvajanja nije sprovedena u skladu sa zakonom. 

Inače, postupak usvajanja je regulisan Porodičnim zakonom Republike Srbije. Pravne norme su imperativnog karaktera. Osim sudskog postupka za poništaj usvojenja, a na koji se primenjuju odredbe Porodičnog zakona i Zakona o parničnom postupku, postoji mogućnost da u upravnom postupku u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku drugostepeni organ ili nadzorni organ po službenoj dužnosti poništi konačno rešenje ako ono sadrži nepravilnost koja je po izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti. Rok za poništaj konačnog rešenja nije ograničen. 

U daljem tekstu je članak koji je objavio BBC na srpskom :

“Beograđanin Bora Savić ima 48 godina i do utorka je bio otac usvojene trogodišnje devojčice, sve dok je predstavnici Centra za socijalni rad (CSR) nisu odveli – zbog sopstvene proceduralne greške.

Savić i supruga su od 12. oktobra prošle godine živeli sa ćerkom, navikli se jedni na druge i uspeli u tome.

„Stvorili smo porodicu koja se ne razlikuje od ostalih u ovoj zemlji”, kaže za BBC na srpskom otac Bora Savić.

Formalno su je usvojili 15. maja ove godine.

Dvadeset pet dana kasnije, saopšteno im je da treba da vrate dete, jer prilikom postupka socijalni radnici nisu zatražili saglasnost ministra da on i supruga mogu biti usvojitelji, pošto je Borina supruga starija od deteta više nego što zakon propisuje.

Porodični zakon predviđa da razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika ne može biti manja od 18 niti veća od 45 godina, a Borina supruga je 49 godina starija od deteta.

Dete se sad vraća u registar za usvajanje i određen joj je novi staratelj iz subotičkog Centra.

Stručnjaci za porodično pravo osuđuju ovakav postupak, bez obzira na legalnu pozadinu i tvrde da može da ostavi nesagledive posledice na dete.

„Nismo hteli da nas neko juri s policijom, pokazali smo dobru volju i posle celog dana teških pregovora pristali smo i odveli su je”.

„Mi nemamo više nikava prava nad njom”, kaže Savić.

Dan pošto je ovom problemu pisao na Tviteru, javila mu se premijerka Ana Brnabić.

O ovom slučaju do objavljivanja teksta iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku nije stigao odgovor na pitanja BBC-ja na srpskom.

Na poziv se nije javila ni direktorka Centra za socijalni rad u Subotici.

Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova je saznanja o nezakonitostima u postupku usvojenja dobio od nadležnog republičkog ministarstva, navode u pisanom odgovoru za BBC.

Ipak, na pitanje ko će snositi sankcije za propuste i da li je dete moralo da bude odvedeno iz porodice zbog greške državnog organa, odgovor nije stigao.

„U obaveštenju nadležnog Ministarstva, navedena je nezakonitost u radu organa starateljstva – CSR Subotice i dat je nalog za poništenje spornih rešenja – o upućivanju maloletnika na međusobno prilagođavanje u porodicu budućih usvojitelja i onog na kojem se zasnovalo usvojenje”, navodi se.

Izdat je i nalog da se izvrši nadzor nad stručnim radom centra u konkretnom predmetu usvojenja, po kojem je Pokrajinski sekretarijat i postupio, dodaje se.

Pošto su utvrdili nedostatke u postupku stručnog nadzora, predmet je vraćen subotičkom centru za socijalni rad.

„Za izbor konkretnih usvojitelja, za konkretno dete isključivo je nadležan Centar za socijalni rad – Organ starateljstva koji je utvrdio opštu podobnost deteta za usvojenje, u ovom slučaju Centar za socijalni rad Grada Subotice”, navode nadležni.
Naknadno se saopštenjem oglasio i resorni ministar. Kako je rekao, policija će analizirati i ispitati slučaj a svi koji su učestvovali u kršenju propisa i zakona biće kažnjeni.

„Slučaj mora biti rešen na zakonit način, u najboljem interesu deteta i nikako drugačije.

„Nema privilegovanih i svako mora da odgovara za svoje postupke”, rekao je ministar za socijalna pitanja Zoran Đorđević.

Šta kaže zakon?
Zakon ostavlja mogućnost da „izuzetno, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može dozvoliti usvojenje osobi koja je starija od usvojenika više od 45 godina ako je takvo usvojenje u najboljem interesu deteta”.

U ovom slučaju, predstavnici CSR iz Subotice, odakle je dete, nisu nabavili tu saglasnost, tvrdi Savić.
Problem je nastao u tumačenju zakona, kaže on.

„Suprugine godine se ne uklapaju u matematiku zakona. Međutim, kada smo izabrani kao najidealniji par, posle svih provera, Centar u Subotici napravio je grešku jer nisu zatražili to odobrenje – pre slanja deteta u porodicu.

„Smatrali su da su moje godine dovoljne, ja sam 45 godina stariji od deteta”.
Ipak, Savić se seća da su im im na prvom sastanku socijalni radnici rekli da će morati da zatraže odobrenje ministra, ali da su, videvši njegove godine, rekli: „A ne, ne mora, gospodin se uklapa”.

„Mi više o tome nismo razmišljali, niti je to naš posao”, ističe Savić.

Opet na početku
Dete je, inače, iz porodilišta odvedeno u hraniteljsku porodicu u kojoj je provelo više od dve godine. Te ljude je smatralo „bakom i dekom”.

„Dolazak kod nas je već bio neka vrsta šoka, koji smo mi pokušavali da ublažimo i stvorimo odnose i na kraju smo uspeli.

„Taj period adaptacije nije bio lak, ali je jako dobro prošao. Dete se prilagodilo, mi smo se prilagodili – to je kao dvosmerna ulica”.

Adaptacija deteta na porodicu, pre usvojenja, traje tri do šest meseci, ali se u ovom slučaju prolongiralo zbog epidemije korona virusa.

Centar za socijalni rad sa Voždovca kontrolisao je taj postupak i dao vrlo pozitivan izveštaj, navodi on.

U međuvremenu je Pokrajinski sekretarijat, uvidevši propust socijalnih radnika iz Subotice, kao drugostepeni organ doneo rešenje kojim se i rešenje o adaptaciji i o usvojenju ukida, te da se sve vraća na početak.

Došli su u utorak 9. juna kod Savića sa kopijom rešenja, dali im na uvid, dok sopstveni primerak Savići nisu dobili, tvrdi otac.

„Osam meseci je u životu trogodišnjeg deteta puno, nije kao osam meseci u našim životima.

„Napravljena je greška, a da bi se ona ispravila oni su napravili mnogo veću grešku”.
Da se ogromna šteta čini detetu, koje je sada traumatizovano, smatra i advokatica koja se bavi porodičnim pravom Marija Jovanović.

„Nisam videla rešenje, ali po ovim informacijama, očigledno je da je centar napravio grešku , a ispašta dete.

„Zakon ne predviđa naknadno traženje saglasnosti, ali su mogli da dete ne traumatizuiju i vraćaju.

„Taman se adaptiralo i sad se vraća, to ostavlja posledice za ceo život”, navodi Jovanović.

Pretpostavlja da je, kada je Sekretatijat video propust, na osnovu Zakona o opštem upravnom postupku doneo rešenje o poništavanju.

Tužbu za poništaj usvojenja, koju predviđa Porodični zakon, ne podnosi Ministarstvo ni Sekretarijat, već usvojenik, usvojitelj, lice koje ima pravni interes i javni tužilac, dodaje ona.

To bi bio klasičan sudski postupak.

„Ne znam zašto nisu pokazali malo senzibiliteta da sačekaju konačni ishod postupka. Ovako uzeše dete, sa mogućnošću i da se vrati ili da se ne vrati, a posledice su nesagledive”.

Koliko je trajao proces usvajanja?

Proces usvajanja trajao je od 2018. godine, kada su podneli zahtev.

Nekoliko meseci su išli u školu za usvojitelje, da bi posle izveštaja i procedura, u aprilu 2019, bili upisani u centralni registar usvojitelja.

Stručni tim subotičkog centra – psiholog, pedagog, socijalni radnik – smatrao je da su dobri kandidati za roditelje.

„Naš predmet je prošao kroz više ruku. Rešenje o adaptaciji, kada je dete došlo kod nas, dostavljeno je nama, našem centru u Beogradu, i Ministarstvu.

„Tad je neko mogao da vidi da je problem. Možda bismo mi i tada morali da vratimo dete, ali bi to bilo na početku. Bio bi šok za nas, ali ne toliko za dete”, smatra Savić.

Usvojitelji sada traže pravne načine da isprave novonostalu situaciju, a da dete to „što manje oseti”, ako je moguće.

To je savet i profesorke porodičnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Marije Draškić.

„Vrlo je teško izjašnjavati se načelno o predmetu, koji nisam videla. Tu se mora obazrivo postupati.

„Dete bi trebalo sad da što manje vremena provede van usvojiteljskog porodičnog doma, jer to razdvajanje ostavlja posledice za ceo život”, kaže Draškić.

Koje su mogućnosti?

Ona smatra da bi roditelji mogli da podnesu tužbu Upravnom sudu i traže da vrate dete, ali i da se obrate Centru za socijalni rad da preinači odluku, ako je moguće, da samo otac bude usvojitelj.

„Moraju voditi paralelne borbe sada. Upravni sud je preopterećen i trebalo bi tražiti urgencije da postupaju po hitnom postupku, pozivajući se na dobrobit deteta. Ovaj sud sada radi predmete od pre tri godine, otprilike”, kaže Draškić.

Dodaje da je u slučaju Savić doneta „jako neobična odluka”.

„Ovo je strašno. Šteta za dete je napravljena greškom državnog organa, to je nedopustivo.

„Toliko je to elementarna stvar, oni moraju da znaju sve uslove. Ovakvo postupanje Centra za socijalni rad otvara mogućnost u sumnju da postupak nije bio uredan”, kaže Draškić.

* Ovaj tekst je izmenjen posle odgovora Pokrajinskog sekretarijataza socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova Vlade Vojvodine”

Tekst je preuzet sa sajta BBC na srpskom koji možete pročitati ovde

 

 860 total views

Roditeljsko pravo u doba korone

Roditeljsko pravo u doba korone

      Usled pandemije korona virusa – Covid 19, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje dana 16.3.2020. godine. U ovom momentu je još uvek neizvesno koliko će trajati pandemija, a posledice ćemo tek osetiti. Skoro svi državni organi i institucije su uvele ograničenja koja se tiču prijema stranaka i obima posla.

      Dana 17.3.2020. godine Ministar pravde je doneo Preporuku za rad sudova i javnih tužilaštava za vreme vanrednog stanje prema kojoj je bilo određeno da će se odvijati suđenja u građansko-pravnim postupcima koji su po zakonu hitni, dok će se suđenja u svim ostalim građanskim predmetima odlagati do okončanja vanrednog stanja. Zbog različitog tumačenja Preporuke, a na zahtev Advokatske komore Srbije i Advokatske komore Vojvodine, Visoki savet sudstva je precizirao pojam „hitnih postupaka“ i doneo odluku dana 18.3.2020. godine da će se održavati suđenja samo u onim predmetima u kojima:

– treba odlučiti o privremenoj meri (donošenje, produženje ili ukidanje);
– se odlučuje o merama zaštite od nasilja u porodici;
– se odlučuje o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija u sredstvima javnog informisanja;
– odlučuje o zadržavanju u zdravstvenoj ustanovi koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije;
izvršenje izvršnih isprava u vezi sa porodičnim sporovima.

        Od ovih 5 vrsta predmeta u građanskoj materiji, čak 3 vrste se odnose na porodične odnose, što je skladu sa čl. 204. stav 2. Porodičnog zakona koji propisuje da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo. 

       Ceneći ozbiljnost vanrednog stanja kao i neophodnost da se sačuva zdravlje građana, nije izostalo razumevanje države za, neretko, komplikovane porodične sporove u kojima, skoro uvek, najviše trpe deca. Čak i u redovnom stanju, porodični postupci su uglavnom prožeti uzajamno nekorektnim ponašanjem roditelja. Vanredno stanje će biti samo dodatni izgovor da nekorektan roditelj bude još nekorektniji. Tako na primer vanredno stanje, bojazan od zaraze i slično će biti samo još jedan u nizu izgovora za roditelja, sa kojim dete živi, da ne dozvoli ili izbegne obavezu da omogući drugom roditelju da viđa dete. Pritom se ne razmišlja o tome da vreme, odnosno protek vremena, i sam proces pamćenja nije identičan kod odrasle osobe i kod deteta nižeg kalendarskog uzrasta. 

           Vratimo se sada na sudske postupke za vreme vanrednog stanja.

          Način i uslovi za određivanje privremene mere su regulisani Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Odredbom člana 449. Zakona je propisano da se privremenom merom obezbeđuje novčano ili nenovčano potraživanje čije postojanje izvršni poverilac učini verovatnim. Da bi se odredila privremena mere za obezbeđenje nenovčanog potraživanja (koje je predmet svih porodičnih sporova, izuzev spora o izdržavanju), izvršni poverilac, osim verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim i da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje).

         Ovo znači da, ukoliko je u toku postupak po tužbi za razvod braka, samostalno vršenje roditeljskog prava, lišenje roditeljskog prava ili pak postupak koji se odnosi na zaštitu prava deteta, čak i za vreme trajanja vanrednog stanja, stranka u postupku ima pravo da podnese predlog za određivanje privremene mere radi regulisanja odnosa, koji je predmet tužbe, do okončanja sudskog postupka. Predmet privremene mere ne može biti razvod, odnosno ne može se tražiti da sud odredi privremenu meru da se razvodi brak do okončanja postupka. Međutim, može se tražiti, pod uslovima iz člana 449. Stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, da sud odredi privremenu meru u pogledu vršenja/lišenja roditeljskog prava, uređenja načina održavanja ličnih odnosa roditelja i deteta, iznos i način plaćanja izdržavanja.

          Pored predmeta u kojima treba odlučiti o privremenim merama, shodno odluci Visokog saveta sudstva, za vreme vanrednog stanja takođe će se održavati suđenja koja se tiču mera zaštite od nasilja u porodici. Ove mere su propisane odredbom člana 198. stav 2. Porodičnog zakona. Ukoliko je postupak po tužbi radi zaštite od nasilja u porodici pokrenut, pre proglašenja vanrednog stanja, postoji mogućnost da se podnese predlog za određivanje privremene mere. Naravno, ukoliko su ispunjeni uslovi iz člana 449. st.3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

         I na kraju, izvršenje izvršnih isprava u vezi sa porodičnim sporovima znači da se, čak i za vreme vanrednog stanja, može pokrenuti postupak izvršenja. Odredbom člana 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano šta je obuhvaćeno pojmom „izvršna isprava“. U konkretnom slučaju tu spadaju, osim pravnosnažnih sudskih presuda, i rešenja o određivanju privremene mere (kod kojih žalba ne odlaže izvršenje). Predlog za izvršenje se podnosi nadležnom sudu i taj postupak sprovodi sud, a ne javni izvršitelj.

       Iz svega ovoga se može zaključiti da je država, odnosno Visoki savet sudstva, pokazao čak i u vanrednim okolnostima potreban senzibilitet za porodične probleme i sporove. Da li će eventualno donošenje rigoroznijih mera, u cilju suzbijanja virusa Covid 19, uticati na brzinu i način održavanje suđenja u porodičnim postupcima, ostaje da se vidi. Država je dala priliku roditeljima da i u vanrednim okonostima rešavaju sporne porodične odnose sudskim putem. Sada je na roditeljima da pokažu viši nivo saradljivosti i razumevanja.  

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 1,259 total views

Starateljstvo – pojam i vrste

Starateljstvo – pojam i vrste

Starateljstvo predstavlja poseban oblik zaštite dve kategorije fizičkih lica. Prva kategorija su deca bez roditeljskog staranja (tzv. maloletni štićenici), a druga kategorija su odrasla i/ili stara lica lišena poslovne sposobnosti ( tzv. punoletni štićenici).  

Lica koja nisu pravnici često koriste pojam “starateljstvo” podrazumevajući pod njim  “vršenje roditeljskog prava”. Iako su pojmovi vrlo slični, oni se razlikuju po tome što je objekat zaštite kod starateljstva maloletno lice bez roditeljskog staranja ili punoletno lice lišeno poslovne sposobnosti, a objekat zaštite kod roditeljskog prava je dete koje ima jednog ili oba roditelja.

Dakle, štićenik je lice koje se stavlja pod starateljstvo i može biti maloletno ili punoletno lice.

Maloletni štićenik je dete bez roditeljskog staranja. Prema Porodičnom zakonu smatra se da je dete bez roditeljskog staranja:

– ako ono nema žive roditelje,

– ako su roditelji nepoznati ili je nepoznato njihovo boravište,

– ako su roditelji potpuno lišeni roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti, 

– ako roditelji  još nisu stekli poslovnu sposobnost (znači I roditelji su maloletni),

– ako su roditelji lišeni prava na čuvanje i podizanje odnosno vaspitavanje deteta i

– ako se roditelji ne staraju o detetu ili se staraju o detetu na neodgovarajući način..  

Punoletni štičenik je  odraslo/staro lice koje je pravnosnažnom sudskom odlukom lišeno delimično ili potpuno poslovne sposobnosti. Postupak lišenja poslovne sposobnosti je regulisan Zakonom o vanparničnom postupku.

Za staratelja se uvek postavlja lice koje ima lična svojstva I sposobnosti potrebne za obavljanje dužnosti staratelja, a pristalo je da bude staratelj. Pojam “lična svojstva I sposobnosti”  je standard koji procenjuje u svakom konkretnom slučaju centar za socijalni rad. Prvenstvo uvek imaju supružnik I srodnici.

Iako zakon ne definiše pojam “lična svojstva I sposobnosti”, ipak taksativno navodi ko ne može biti postavljen za staratelja:

  1. lice koje je potpuno ili delimično lišeno poslovne sposobnosti;
  2. lice koje je potpuno ili delimično lišeno roditeljskog prava;
  3. lice čiji su interesi u suprotnosti sa interesima štićenika;
  4. lice od koga se, s obzirom na njegove lične odnose sa štićenikom, roditeljima štićenika ili drugim srodnicima, ne može očekivati da će pravilno obavljati poslove staratelja.

Starateljstvo kao pravni institut je regulisan Porodičnim zakonom Republike Srbije, a na sam postupak starateljstva se primenjuju i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Ovaj institut je u nadležnosti centra za socijalni rad, koji po čl. 12. Porodičnog zakona, predstavlja organ starateljstva. Odluku o stavljanju pod starateljstva može doneti isključivo organ starateljstva, odnosno mesno nadležni centar za socijalni rad. Mesna nadležnost se određuje prema prebivalištu odnosno prema boravištu lica koje se stavlja pod starateljstvo.

Postupak stavljanja pod starateljstvo se uvek pokreće po službenoj dužnosti, a inicijativu za pokretanje ovog postupka mogu podneti centru za socijalni rad zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni i drugi državni organi, udruženja i građani (najčešće su to srodnici).

U ovom postupku javnost je isključena, dok svi podaci do kojih se dodje u ovom postupku predstavljaju službenu tajnu.

Ukoliko lice koje treba staviti pod starateljstvo ima imovinu, bilo pokretnu bilo nepokretnu, stalna komisija organa starateljstva treba već u roku od 8 dana da izvrši popis imovine. Popis I procenu vrednosti imovine štičenika vrši stalna komisija organa starateljstva. U praksi, zakonski rok od 8 dana se retko ispoštuje, a procena vrednosti imovine neretko izostane.  

Vrste starateljstva:

I Staratelj više štićenika

Isto lice može se postaviti za staratelja više štićenika ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

II Kolektivni staratelj

Direktor ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika odnosno lice zaposleno u toj ustanovi može se postaviti za staratelja štićenika smeštenih u tu ustanovu ako na to pristane i ako je to u interesu štićenika.

III Neposredni staratelj

Prema slovu zakona, centar za socijalni rad tj. organ starateljstva može odlučiti, ako je to u interesu štićenika, da licu pod starateljstvom ne postavlja staratelja nego da dužnost staratelja vrši neposredno, a rešenjem o neposrednom vršenju poslova staratelja određuje se stručnjak organa starateljstva koji će u njegovo ime obavljati poslove staratelja. Ovo praktično znači da poslove staratelja obavlja zaposleno službeno lice u centru za socijalni rad.

IV Privremeni staratelj

Zakon o braku I porodičnim odnosima, koji je važio pre Porodičnog zakona, koristio je pojam starateljstvo za poseban slučaj. Po mom mišljenju taj pojam je bio daleko jasniji I adekvatniji od ovog pojma “privremeno starateljstvo”.

Centar za socijalni rad može odlučiti da postavi privremenog staratelja štićeniku, kao i detetu pod roditeljskim staranjem odnosno poslovno sposobnom licu ako proceni da je to neophodno radi privremene zaštite ličnosti, prava ili interesa tih lica. 

Dužnost centra za sociajlni rad da postavi privremenog staratelja postoji:

  1. kada je licu čije je boravište nepoznato, a ono nema zakonskog zastupnika ili punomoćnika;
  2. prema nepoznatom sopstveniku imovine;
  3. kada su licu čiji su interesi u suprotnosti sa interesima njegovog zakonskog zastupnika, odnosno licima koja imaju suprotne interese a istog zakonskog zastupnika (kolizijski staratelj);
  4. prema stranom državljaninu koji se nalazi ili ima imovinu na teritoriji Republike Srbije;
  5. prema licu koje zahteva da mu bude postavljen privremeni staratelj i za to navede opravdan razlog;
  6. drugom licu kada je to predviđeno zakonom.

Odlukom o postavljanju privremenog staratelja određuje se pravni posao ili vrsta pravnog posla koju on može preduzeti u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Kao što se može primetiti, starateljstvo je jedan od najznačajnih oblasti rada centra za socijalni rad. Vrlo je kompleksan pravni institut, koji zahteva znanje, stručnost, iskustvo i veliku posvećenost u radu. Nažalost, neretko centri za socijalni rad kao organi starateljstva, ne pružaju dužnu pažnju ovom institutu kako zbog preopterećenosti poslom, tako i zbog sve manjeg broja zaposlenih  u centrima.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 

 

 

 

 2,391 total views,  1 views today

Privremena mera vs. Severina

Privremena mera vs. Severina

    Ovih dana imamo prilike da čitamo mnogobrojne novinske tekstove o „Severininom slučaju“ i odluci suda u Hrvatskoj prema kojoj će mal. dete ubuduće živeti sa ocem Milanom Popovićem. Čitajući te članke i sama sam bila zbunjena da li je u pitanju konačna odluka suda ili pak privremena. Nepoznavanje pravne terminologije često dovodi do konfuzije, te tako u konkretnom slučaju neprecizno izražavanje novinara može dovesti čitaoce do pogrešnog zaključka – da je Severina definitivno izgubila „pravnu bitku“ za starateljstvo nad detetom. Ovaj pojam „starateljstvo nad detetom“ često koriste nepravnici, dok Porodični zakon Republike Srbije koristi izraz „vršenje roditeljskog prava“, a Obiteljski zakon Republike Hrvatske koristi pojam „roditeljska skrb“. Dalje, treba razlikovati pojmove presuda i privremena mera. Presuda je odluka suda kojom se okončava sudski postupak, dok je odluka suda o privremenoj meri privremenog karaktera – ona služi da reguliše određena pitanja dok se ne okonča sudski postupak. Prema našem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, uslov za donošenje rešenja o privremenoj meri je da izvršni poverilac (onaj roditelj koji podnese predlog) dokaže tj. dovoljno je da učini verovatnim da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja (npr. plaćanje izdržavanje, održavanje ličnih odnosa, samostalno vršenje roditeljskog prava) bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje). U porodičnim sporovima žalba protiv rešenja o određivanju privremene mere ne odlaže izvršenje,što znači da se mora postupati po privremenoj meri od momenta njenog donošenja.

     U „Severininom slučaju“ privremena mera kojom se dete poverava ocu do okončanja sudskog postupka ne mora nužno značiti da će sam sudski postupak biti okončan u korist Milana Popovića odnosno da će na kraju postupka dete biti povereno ocu. Novine su prikazale ovu odluku hrvatskog suda o privremenoj meri kao definitivni poraz Severine u ovom postupku. Vrlo je verovatno da će Severinin advokat podneti žalbu na odluku suda o privremenoj meri. Iz sudske prakse u Srbiji, obično ovaj postupak odlučivanja drugostepenog, neposredno višeg, suda po žalbi protiv odluke o privremenoj meri ume da potraje i po nekoliko meseci, čak i godinu i više dana. Nadam se da nije ista situacija u hrvatskom pravosuđu, jer to svakako ne bi išlo u korist Severine kao ni deteta. Dok se ne odluči po žalbi, postupak pred prvostepenim sudom „stoji“ i za to vreme dete će biti kod oca.

   Iako su po slovu zakona porodični sporovi hitni, u praksi ovi sporovi traju neretko i više od godinu dana. Za to vreme, dok roditelji „vode rat“, najviše trpi dete. Što bi rekao moj saradnik – socijalni radnik „roditelji vode rat do istrebljenja sopstvene dece“. Nažalost, u pravu je, jer se često zaboravi na najbolji interes odnosno dobrobit deteta. Emocije nadjačaju razum i roditelji zaborave na interes deteta, koji se ogleda pre svega u tome da se dete prilagodi na nove okolnosti – da će živeti sa jednim od roditelja dok drugog više neće viđati uvek svakodnevno, možda će morati da menja prostor u kojem je do sada živelo i eventualno školu i niz drugih novih okolnosti. Svakako da je pravo deteta da ima oba roditelja u svom životu, da održava lične odnose sa srodnicima svojih roditelja… Ponekad mi se čini da su srodnici kao što su bake, deke, tetke, ujaci i dr. potpuno zapostavljeni, barem dok se ne postavi pitanje izdržavanja.

   Najbitniji deo sudskog postupka u porodičnim sporovima jeste upravo regulisanje odnosa između roditelja i deteta. Roditelji umesto da se potrude da se što brže dogovore oko pitanja koja se tiču dece, oni ili jedan od njih skoro redovno zbog povređene sujete „kažnjava“ drugog roditelja preko deteta. Iako Obiteljski zakon Republike Hrvatske, za razliku od našeg Porodičnog zakona, predviđa obavezno savetovanje i porodičnu medijaciju kao preduslov za pokretanje sudskog postupka, ipak to nije dovoljno da se roditelji primoraju da ostave po strani svoje emocije i rešavaju konkretna pitanja koja se tiču dece. Dete često služi kao oružje koje se koristi protiv drugog roditelja.

    Jednom okončan postupak razvoda braka jeste definitivno okončan kada se donese presuda koja se ne može menjati kasnije. Međutim što se tiče ostalih pitanja kao što su poveravanje deteta iliti starateljstvo nad detetom, način uređenja ličnih odnosa roditelja i deteta, iznos izdržavanja / alimentacije, jednom doneta presuda koja rešava ta pitanja ne znači da je i definitivna odnosno da nije podložna promeni. Posle pravnosnažne presude o napred pomenutim pitanjima, roditelj ima pravo da traži izmenu podnošenjem nove tužbe. Naravno, nije dovoljno podneti samo novu tužbu, ali o tome u nekom novom teksu.

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 1,532 total views

Usvojenje – pravna dejstva

Usvojenje – pravna dejstva

Usvojenje je najznačajniji i najsveobuhvatniji oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja. Interes svakog deteta je da odrasta u porodici. Ukoliko nije moguće da odrasta u svojoj prirodnoj / biološkoj porodici, onda je zadatak države da obezbedi detetu drugu porodicu tzv. adoptivnu porodicu.

Obzirom da se usvojenjem stvara pravna veza između usvojenika, s jedne strane, i usvojitelja i njihovih potomaka i predaka, s druge strane, u daljem tekstu taksativno će biti pobrojane pravne posledice odnosno dejstva usvojenja:

  • usvojitelji se upisuju kao roditelji deteta u matične knjige, a usvojenom detetu se može promeniti prezime i odrediti novo ime; 
  • za dete koje je navršilo 10 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje potrebna je saglasnost za promenu ličnog imena;
  • zaključenjem usvojenja zabranjeno je osporavanje materinstva i očinstva usvojenog deteta;
  • usvojenjem prestaju roditeljska prava prirodnih / bioloških roditelja, a usvojeno dete ulazi u porodicu usvojitelja i stiče prema njima i njihovim srodnicima prava i dužnosti prirodnog potomka; Usvojeno dete ima identičan pravni položaj prema usvojiteljima kao što ima dete prema svojim biološkim roditeljima;
  • između ranijih roditelja i usvojenika ostaje samo krvno srodstvo i ono je bračna smetnja prema njima i njihovim krvnim srodnicima;
  • ako je usvojitelj supružnik ili vanbračni partner prirodnog roditelja, roditelj ne gubi roditeljsko pravo već ga vrši zajedno sa usvojiteljem;
  • nasledno pravo usvojenika prema prirodnim roditeljima i njegovim krvnim srodnicima se gasi, osim ako usvojitelj ne usvaja dete svog supružnika ili vanbračnog partnera;
  • usvojenik i njegovi potomci nasleđuju usvojitelja i njegove srodnike pod istim uslovima kao što deca i njihovi potomci naslđuju svoje roditelje i njihove srodnike i obratno, odnosno usvojitelj i njegovi srodnici stiču nasledna prava prema usvojeniku i njegovim potomcima.

Pocev od 2005. godine kada je donet Porodični zakon Republike Srbije, predviđen je samo jedan oblik usvojenja i to potpuno usvojenje. Do 2005. godine na snazi je bio Zakon o braku i porodičnim odnosima koji je predviđao još jedan oblik usvojenja – nepotpuno usvojenje. U postojećem Nacrtu Građanskog zakonika predviđen je i ovaj drugi oblik usvojenja.

Iz taksativno navedenih pravnih dejstava može se zaključiti zašto je usvojenje u najboljem interesu dece bez roditeljskog staranja, za razliku od npr.hraniteljstva koje predstavlja privremeni porodični smeštaj. Naime, usvojenjem dete se potpuno integriše u adoptivnu porodicu.

 

 

 

Autor: Marija N. Jovanović, advokat

 2,444 total views